Odluka Narodne banke Srbije da objavi spisak svih domacih firmi dužnika koje se nalaze u prinudnoj naplati, odnosno onim firmama koje su neprekidno, duže od 30 dana pocev od 2. februara ove godine nelikvidni, izazvala je neocekivano oštre reakcije predstavnika Vlade Srbije. Tako je ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo pred televizijskim kamerama izjavio da bi "guvreneru bilo bolje da se bavi inflacijom i time što su krediti za privredu tako skupi, nego što radi posao koji nije u njegovoj nadležnosti." Ministar finansija Mladan Dinkic ocenio je ovakav potez centralne banke preuranjenim, rekavši da je sa njim trebalo sacekati još dve godine, dakle do završetka privatizacije svih društvenih preduzeca, jer ce objavljivanjem ovog spiska "biti otežana dalja privatizacija u Srbiji". Kako je izjava data neposredno posle potpisivanja kupoprodajnog ugovora izmedu Erste banke i Novosadske banke koji je ocenjen kao "ugovor u kome je jedna banka prodata po rekordnoj ceni, 3,3 puta vecoj od procenjene vrednosti kapitala", opaska ministra o tome "da smo sve objavljivali, nikada ovako dobro ne bismo ni banke prodali" shvacena je medu novinarima više kao šala.

No, reakcije koje su potom usledile medu poslanicima parlamenta u raspravi o setu finansijskih zakona, pokazale su da mesta šali nema. Lepeza poslanickih komentara je išla od toga da "Jelašic još jednom zabija nož u leda srpskoj privredi", preko toga da je "odavanje poslovnih tajni kažnjivo delo", do toga da je ovo "još jedan dokaz da vlast (G17plus) budzašto želi da rasproda ono malo što je još od privrede ostalo". Ovakvim razmišljanjima prikljucili su se i neki od ekonomista, tvrdeci povodom najavljenih priprema za privatizaciju dva velika osiguravajuca društva - DDOR i Dunav - da bi "prepuštanje ovih kompanija u strane ruke imalo dalekosežne posledice, jer onaj ko osigurava preduzeca ima i strateški uvid u privredu jedne zemlje, a da se ne pominju prihodi koji se u sektoru osiguranja po definiciji stvaraju".

Niko od pomenutih kriticara, racunajuci tu i ministre, nije pomenuo da se javnim objavljivanjem spiska firmi koje su nelikvidne duže od mesec dana drugim firmama obezbeduje bitna informacija koja im je neophodna pre stupanja u poslovni odnos. Objašnjenje ministra Dinkica da " sve to oni mogu da vide i iz završnih racuna " jednostavno ne stoji, jer se oni odnose na godinu koja je protekla, i ne ažuriraju se svakodnveno, kao što se cini sa podacima na sajtu NBS. Ne pominje se ni to da ce saznanje o nelikvidnosti partnera voditi smanjenju broja naknadnih sudskih postupaka, odnosno prinudnih naplata. A pogotovu ne da Zakon o stecaju valjda jeste usvojen da bi ubrzao stecaj, a da spisak dužnika upravo omogucava izvršenje zakonskih odredbi o pokretanju stecajnog psotupka. Jer, ako stari poslovni partner vidi sa sajta da je njegov partner obustavio izvršenje svojih obaveza duže od 30 dana on može da pokrene stecajni postupak, naravno tek pošto od Odeljenja za prinudnu naplatu dobije potvrdu o stvarnom broju dana nelikvidnosti.

Objavljivanje spiska na sajtu ne predstavlja iznošenje u javnost nekih podataka koji inace za to zainteresovanoj javnosti, privrednim subjektima, nisu dostupne. Predstavlja samo ubrzavanje postupka dolaženja do relevantnih podataka neophodnih za poslovanje. Nažalost, reakcije na jedan ovakav potez dovele su po ko zna koji put u pitanje iskrenost tvrdnji da su svi za reforme i aktuelizovale nedavno upozorenje guvernera NBS Radovana Jelašica da bi "bilo dobro da se spremnost za reforme ne pokazuje samo na recma, nego i na delu", odnosno da se sve više iz faze u kojoj je "najveci izazov bilo donošenje zakona, ulazi u fazu gde ce to biti njihovo suštinsko sprovodenje". A kada je rec o sprovodenju toliko dugo cekanog modernog Zakona o stecaju koji je donet, kako je obrazloženo, sa ciljem da ubrza završetak procesa privatizacije, treba se podsetiti da je pet meseci nakon njegovog usvajanja, ovih dana saopšteno da se ocekuje izdavanje prvih licenci za stecajne upravnike. Danas.