Prosecna zarada bez poreza i doprinosa u Srbiji isplacena u junu 2007. bila je 27.882 dinara, ili oko 350 evra. U odnosu na maj, plate su realno povecane 2,93, a prema junu prošle godine za svih 18 procenata. Tako, ukratko, glasi vest preneta iz poslednjeg saopštenja Republickog zavoda za statistiku. I kako u životu obicno biva, jedna cinjenica kao što su naše prosecne plate, koje kao i svaki prosek, po sistemu sarme (jedni jedu samo meso, a drugi samo kupus), mnogo više kriju nego što kazuju. Jer, objektivno, prosecna plata od 350 evra, nije iznos s kojim naša prosecna porodica može da sastavi kraj jednog s pocetkom narednog meseca.

Iz nevelikog proseka ne vide se plate od nekoliko hiljada evra, ali i zarade hiljada radnika u tekstilnoj ili obucarskoj industriji od oko sto evra. Još manje se, bez dodatnog truda, može naslutiti da su plate u državnim službama i javnim preduzecima za oko cetvrtinu vece od opšteg proseka i da su neodrživo visoke.

Sve to prosek krije, ali ne i cinjenicu na koju ekonomisti mesecima s pravom ukazuju – da su naše prosecne plate, svejedno što su nedovoljne za lagodan život, jednostavno – preplacene. Drugim recima, da rastu znatno brže od rasta proizvodnje, produktivnosti i primirenih stopa inflacije. Trošimo, reklo bi se, i nezaradeno.

E, upravo to nezaradeno, a narocito u prekomernoj budžetskoj i ukupnoj javnoj potrošnji, preti novim povampirenjem inflacije. Kada se tome dodaju veliki iznosi keš i drugih bankarskih kredita, stotine miliona evra svakog meseca doznaka iz sveta – naša, opet prosecna, kupovna moc, postaje odista problem.

Pošto privreda, takva kakva jeste, nije u stanju da zadovolji svojom robom i uslugama veštacki izazvanu tražnju, mora se, da cene ne bi eksplodirale, posezati za sve vecim uvozom najraznovrsnije robe, a ponajviše artikala široke potrošnje. Tako se hladi konjunktura, cene drže pod relativnom kontrolom, ali iz meseca u mesec povecava se spoljnotrgovinski, a s njim i deficit placanja prema svetu. Jednog dana i taj ceh ce morati da se plati, ali o tom – potom.

Narodna banka Srbije, koja je u podeli uloga na makroekonomskom planu, ima najpreci zadatak da održi cenovnu stabilnost i da vodi brigu o zdravlju dinara, nema mnogo manevarskog prostora da bi sasvim neutralisala priticanje novca, po svim osnovama, u robnonovcane tokove. I to iz meseca u mesec. Ona to, istina, može uz velike napore da ucini sa oskudnim instrumentima, ali pitanje je cene takvih antiinflacionih operacija. Inflacija se ne samo teorijski vec i prakticno može „zakucati” na nulu, ali bi i život naš svakidašnji, a narocito u privredi – stao. Pošto je to nemoguca misija, centralnoj banci ne preostaje ništa drugo nego da traži najmanje loše rešenje. I ona ga, vec nekoliko godina, uspešno primenjuje vecim ogranicenjima i manjim popuštanjima u novcanoj i kreditnoj politici.

I upravo ovog leta NBS se nalazi pred najvecim izazovima. Kako na najbolji nacin smanjiti inflatorne pritiske, pogotovo nekontrolisane tražnje, pogotovo iz javnog sektora, a da se to „peglanje” ne odrazi suviše na privredne tokove. Kom se carstvu privoleti? Striktnoj antiinflacionoj politici, sa svim mogucim rizicima takvog poteza ili je malo relaksirati, a za uzvrat dobiti na privrednom poletu. Jedno i drugo idu, istina teško, ali u zemljama cije ekonomije i društva ne pate od tranzicionih i drugih bolesti s kojima se mi sada susrecemo.

Ova godina ce, dakle, bez obzira na sve rizike sa nezaradenim, a cesto i neopravdano visokim platama u pojedinim segmentima privrede i društva, proteci u nekakvom ekonomskom „leru” zahvaljujuci visokim lanjskim privatizacionim prihodima. Ali, s cime cemo „pred Miloša” pocetkom iduce godine?

Iz Ministarstva finansija stižu sve uverljivije najave da ce krajem ove godine doci do zamrzavanja ovogodišnje mase zarada u državnim službama i javnim preduzecima, po ugledu na ono što smo imali u prethodnom aranžmanu sa MMF-om. Signal vredan pažnje kao priznanje da se sa budžetskom potrošnjom i platama odista preteralo i da dalje ne ide. Ne samo zbog moguceg raspirivanja inflacije, vec i necega što se zove buducnost. Ako sve što s teškom mukom stvorimo istog casa pojedemo – šta ostaje za investicije i razvoj? Niko se nije, a necemo ni mi, ekonomski podigao tudim novcem i skupim kreditima. Ta cinjenica je, nažalost, sasvim zaboravljena u ovogodišnjem lagodnom budžetskom troškarenju.





--------------------------------------------------------------------------



Signal vredan pažnje



Iz Ministarstva finansija stižu sve uverljivije najave da ce krajem ove godine doci do zamrzavanja ovogodišnje mase zarada u državnim službama i javnim preduzecima, po ugledu na ono što smo imali u prethodnom aranžmanu sa MMF-om. Signal vredan pažnje kao priznanje da se sa budžetskom potrošnjom i platama odista preteralo i da dalje ne ide. Ne samo zbog moguceg raspirivanja inflacije, vec i necega što se zove buducnost. Ako sve što s teškom mukom stvorimo istog casa pojedemo – šta ostaje za investicije i razvoj? Niko se nije, a necemo ni mi, ekonomski podigao tudim novcem i skupim kreditima. Ta cinjenica je, nažalost, sasvim zaboravljena u ovogodišnjem lagodnom budžetskom troškarenju. //politika.co.yu