Ako je neko pomislio da nakon informacije da je za dve i po godine ekonomske krize u Srbiji bez posla ostalo 400.000 ljudi gore ne može očigledno se prevario.

Naime, odlazeći iz Beograda predstavnici MMF-a poručili su da će i ove godine biti dosta otkaza nagovaštavajući da će država morati da napravi ozbiljne rezove u javnim i komunalnim preduzećima ali i državnoj administraciji.

Na njihovu procenu nadovezao se prekjuče i predsednik Upravnog odbora Udruženja Poslodavac Miodrag Kostić poručujući da će 2011. biti godina nezaposlenosti u kojoj će ljudi gubiti posao i da to "niko ne može da spreči nijednom merom”. Kostić kaže i da Vlada nije mesto gde radnici treba da traže platu već treba da sednu sa poslodavcem i pregovaraju nebitno da li su oni iz javnog, privatnog ili državnog sektora.

Ako u ovom trenutku 1,8 miliona zaposlenih ne može da izdržava 1,6 miliona penzionera, oko 800.000 nezaposlenih i isto toliko korisnika socijalne pomoći teško je prognozirati kako će to moći manji broj radnika ukoliko se zaista dogodi da se sa otkazima nastavi i tokom ove godine.

Kada se tome doda i podatak da od ukupnog broja zaposlenih svega 352.640 radi u proizvodnim delatnostima a svi ostali od njihovih zarada dobijaju platu onda je računica kako će ova država funkcionisati sa manjim brojem radnika gotovo nemoguća. Pri tom, a na tome im niko ne može zameriti jer se bore za svoju egzistenciju, zaposleni u javnom sektoru ne mare što i šestina proizvodnih radnika ne dobijaju redovno platu.

Podaci Unije poslodavaca Srbije pokazuju da samo 18,3 odsto preduzeća uspeva da isplati zarade zaposlenima na vreme što znači da kasni i uplata u budžet onih doprinosa koji su obavezni.

Nije na odmet pomenuti i podatke, koje je objavilo Ministarstvo finansija a to je da je prosečna zarada u privatnom sektoru prošle godine iznosila 29.587, a u državnom 38.885 dinara. Tako je golim okom jasno da oni koji su "izdržavani" za skoro 100 evra imaju veću platu od onih koji rade da bi njihove plate bile redovne.

No, Kostić je u jednom u pravu. Radnici treba da razgovaraju sa poslodavcem i da vide šta se već sada na početku godine može učiniti kako bi što više radnih mesta bilo sačuvano. Jer radnici u privatnom sektoru koji imaju radno mesto spremni su na, mada se nekad čini da im gore ne može biti, dodatna odricanja kako ne bi dobili otkaz isto kao što su spremni i da čekaju mesec-dva na zaostalu platu.

Oni na to pristaju bilo zato što su svesni da je "mnogo rezervnih igrača na klupi" pa će gazda naći nove ili što i sami vide da je i proizvodnja i prodaja stala. Nasuprot njih su zaposleni u javnom sektoru koji teraju svoju priču i koji od zahteva da im se poveća plata neće da odustanu.

Javnom sektoru izbori čuvaju radna mesta

Naši ekonomisti ne spore da će se „trend” otkaza i ove godine nastaviti jer jednostavno ne vide da država išta planira kako bi se otvarala nova radna mesta niti kako bi se zaustavila nelikvidnost koja je kao zarazna bolest uhvatila mnoga privatna preduzeća koja su do nedavno dobro radila i redovno isplaćivala plate.

Ono u šta ne veruju jeste da će država ispuniti obećanje dato MMF i u godini koja je predizborna započeti racionalizaciju zaposlenih u javnim službama i državnoj administraciji.

Drugim rečima, otkaza će biti i dalje znatno više u privatnom sektoru, a zaposleni u javnom još barem godinu i po mogu biti mirni.Ukoliko država započne posao, koji je obećala MMF-u na odlasku, pitanje većih plata u javnom sektoru uskoro bi moglo postatiti manje važno.

Naime, ako se krene sa racionalizacijom zaposlenih u javnim službama i državnoj administraciji broj zaoslenih će biti znatno smanjen a onda će se, može biti, stvoriti i realni uslovi za povećanje plata.

Izvor: [ b92.net ]