Danas su radnici u Srbiji poniženi i nezaštićeni kao nikada ranije, kaže Milenko Smiljanić, dugogodišnji lider Saveza samostalnih sindikata Srbije.

On, ipak, dodaje da "ni ovoga 1. maja oni neće iskazati svoj jad, čemer i bedu na ulicama, već će, kao i svih prethodnih godina, otići da roštiljaju".

"Kod nas, umesto da se 1. maja razviju zastave i radnici istaknu svoje zahteve da bi vlast videla koliko je nevoljnika, pa tek onda da idu na uranak i roštiljanje – upravo je suprotno", smatra Smiljanić.

"Pokušavali smo i mi da organizujemo prvomajske proteste, ali oni nisu uspevali. Čak smo jednom doveli velikog evropskog sindikalca da govori na okupljanju na Trgu Nikole Pašića pa smo se grdno osramotili jer se ono malo radnika što je došlo posakrivalo u ladovinu. Čovek je govorio praznom trgu. Ni sada neće biti organizovanog protesta jer je organizacija jednostavno nemoguća. Biće pokušaja nekih političkih stranaka da zajedno s radnicima nešto izvedu, ali ni to neće uspeti", dodaje on

On dodaje da je "kod nas potpuno eliminisana radnička solidarnost, čak i na nivou firme, a kamoli na na nacionalnom nivou. Ovde, ako je jednom pogonu bolje i ako redovno prima plate, on neće da podrži drugi koji je u protestu zato što to nema. U takvoj sitaciji priča o generalnom štrajku radništva predstavlja čist utopizam i društvenu fikciju. Jer, nemoguće je doći dotle da je svima pođednako loše u jednom društvu da bi se svi ujedniili. Nekima je loše, nekima malo bolje a nekima dobro, i svako gleda svoja posla i nema razumevanja za druge".

Smiljanić navodi da je nesporno da svetska ekonomska kriza ima efekta na sva nacionalna društva pa i na naše, ali je činjenica i da se onda iza nje svi sakrivaju.

"Ništa vladajuća struktura ove zemlje nije mogla bolje da poželi nego da ima svetsku krizu koju će do besvesti eksploatisati i kojom će sve svoje nesposobnosti i marifetluke prikrivati. Pred sobom imam referat koji je Mika Špiljak, predsednik sindikata SFRJ pre 30 godina, čitao sindikalcima ondašnje velike nam domovine. I kada bi ga sada objavili, niko ne bi znao da nije pisan pre nekoliko godina. Jer, i ondašnjoj političkoj eliti kriza je bila zaklon za nesposobnost i zamajavanje radnika", dodaje on.

Smiljanić napominje da je zaista teško radniku da razume kako se za njegova prava može boriti neko ko muku i bedu ne oseća i ko ne zna šta znači kada plata izostane nekoliko meseci.

"U moje vreme strogo sam vodio računa da, kao predsednik, ne primam platu koja bi bila tolika da me je sramota da je iznesem u javnost, odnosno da bude bezobrazno velika u odnosu na onu koji primaju radnici. Zbog toga su me osuđivali kao demagoga. Međutim, ne treba ići ni logikom da sindikalni funkcioneri treba da imaju isto toliko malu platu kao radnici, jer onda niko neće hteli da radi taj posao. Trebalo bi utvrditi neki društveni prosek koji neće biti ni mali ali ni ekstremno velik", naglašava on.

"Sada kada sam u penziji i kada sam se povukao sa sindikalne scene vreme je istinu i zaista nema razloga da bilo šta prećutim. Na mene niko nije ni pokušao da utiče, jer sam suviše komplikovan za bilo kakvu vrstu uticaja. Ja sam lajav, nekorumpiran, ne ćutim, i mogao sam da se suprostavljam svakoj političkoj opciji i inicijativi. Toga su bili svesni svi ondašnji političari i više su me se plašili i zazirali od mene nego što su pokušavali da me instrumentalizuju", kaže Smiljanić.

"Imao sam običaj da pozovem nekog ministra petkom i, ako ga ne dobijem, on do ponedeljka muku muči zašto sam ga zvao i šta sada hoću. Meni je imponovalo to što me se plaše. S druge strane, bio sam korektan pregovarač i uvek sam poštovao dogovore. Ako smo se dogovorili o nečemu i ako je to ispunjeno, bio sam spreman da to pohvalim i istaknem", dodaje on.

"Kada je Miodrag Kostić opremio savremenim mašinama jednu od onih šećerana koje je kupio za evro, radnici počeli da rade i primaju plate, a potpisan je i kolektivni ugovor, ja sam ga, iako sam prethodno vikao protiv njega na sav glas – pohvalio. Onda su me odmah pitali koji džip sam dobio od njega, šta mi je učinio. Tako je to kod nas", navodi Milenko Smiljanić.