Van Srbije dinar je bezvredan, a i u Srbiji čak 96 odsto građana štedi u devizama, uprkos povoljnijim kamatama za čuvanje u dinarima

Guverner Radovan Jelašić često ističe da se kurs dinara formira na tržištu, a da Narodna banka Srbije retko interveniše. Međutim, Budimir Golubović, direktor zrenjaninskog „ Radijatora", firme koja 85 odsto proizvodnje izvozi, pita se kako izgleda naše tržište novca, preciznije, poreklo ponuđenih deviza. Tri su glavna izvora: doznake građana- pečalbara koje iznose 3,85 milijarde evra godišnje, koliko iznose i zaduženja u inostranstvu banaka, preduzeća i građana. Iz sveta se u Srbiju slije oko tri milijardi evra kroz ulaganja.

(Ne)konvertibilan dinar

Cifra od 600 miliona evra stranih direktnih ulaganja prošle godine je očajno malo za poželjnu stopu investiranja od 20- 25 odsto od BNP ili sedam milijardi evra. Iz naše skromne akumulacije moguće je obezbediti jedva milijardu evra.

Privatizacija je jednokratan prihod i nigde u svetu se ne preliva u potrošnju, već služi za kapitalne projekte- razvoj infrastrukture, obnavljanje državnog penzionog fonda, vraćanje duga... U nas se sve slilo u budžet, čak i gro od 1.573 miliona evra dobijenih za prodaju „Mobija", startno izdvojenih baš za posebne projekte, a debelo umanjenih tokom izbornih kampanja na sitna lokalna krparenja, tačnije kupovinu glasova.

Van Srbije dinar je bezvredan, a i u Srbiji čak 96 odsto, od oko 5,87 milijardi evra vredne štednje građana, u devizama, uprkos višestruko povoljnijim kamatama za čuvanje u dinarima!

Golubović podseća da u širokoj lepezi kredita banaka jedino nema ponude za bar dvogodišnji dinarski kredit, neindeksiran u evrima. Razumljivo, nema dovoljno dugoročne dinarske štednje, ali zašto banke svoj kapital ne konvertuju i dugoročno ne plasiraju dinarski? Naravno, u kurs dinara na duži rok ni bankari nisu uvereni...

Banke imaju mnogo bržu i jednostavniju, a znatno višu zaradu. Kurs dinara se održava velikim prilivima za dokapitalizaciju banaka nakon uvođenja strožijih uslova za kreditiranje građana i pozajmljivanjem inokapitala radi kupovine zapisa NBS, emitovanih na rok od dve nedelje uz godišnju kamatu od 15,5 odsto, takozvanu referentnu kamatnu stopu. Kupovinom prvih šest julskih emisija, a za dve nedelje naplatom kamata, banke su zaradile oko 23 miliona evra. Ukoliko bi se sličnim ritmom NBS godinu dana zaduživala, što je emisija zapisa, kamate bi bankama donele oko 560 miliona evra i to je cena ove restriktivne monetarne politike.

Ne bi trebalo previše zamerati guverneru. Inflacija bi koštala mnogo, mnogo više. Stvar je, objašnjava profesor Mlađan Kovačević, u ekonomskoj politici koja je generisala preveliku potrošnju guranjem privatizacionih prihoda u budžet, odakle se direktno podstiče rast zarada budžetskih korisnika, a indirektno rast zarada u javnim preduzećima, daleko najveći uzročnik preterane potrošnje. U strukturi budžeta je malo prihoda od akciza, nema sintetičkog poreza, već dominiraju PDV, carine, oporezivanje potrošnje. Država je, dakle, unapred računala na visoku potrošnju i visok uvoz...

Skupa odbrana od inflacije

Šta je, međutum, posledica jakog dinara? Sve je manje isplativo ulagati u proizvodnju. Izvoz je sve nezanimljiviji domaćim privrednicima, a priče da su za izvoz presudni kvalitet, dizajn, ambalaža su tačne, ali i preuveličane. Zašto strani preduzetnici ne ulože ovde i ne poboljšaju ove elemente? Ne isplati se. Tačnije, u nas se ulaže poglavito u ono čija roba se prodaje na domaćem tržištu - duvanske tvornice, mlekare, pivare, cementare.

Ni kineski proizvodi se baš ne odlikuju kvalitetom, dizajnom i ambalažom, pa Ameri deceniju i po pritiskaju Kinu da poveća vrednost juanu, kako bi smanjili kolosalan deficit u međusobnoj trgovini. Gotovo dogmatski stav da je kurs valute neutralan po izvoz, osporava i drastično smanjivanje vrednosti dolara...