Prosečne zarade u Srbiji objektivno su male, stagniraju, a u masi čak realno opadaju, ali su problem ne samo što nisu veće od 300 evra, već zato što su, uglavnom, nezarađene

Za mnoge nezaposlene i neto prosečna zarada od 31.291 dinar isplaćena u 11 meseci prošle godine izgleda, verovatno, kao daleki san. To je, istina, prosek koji, obično, skriva nešto malobrojnije gornje, ali i mnogo češće i donje aritmetičke špiceve.

Problem je, međutim, što se za veće plate, čak i sa prosekom iznad 50.000 dinara (EPS i Telekom), ali i onima na rubu minimalca koje nisu isplaćene mesecima, podjednakim žarom bore radnici i sindikati gotovo po celoj državi.

Od koga traže te plate? Bilo bi sasvim normalno da ih traže od svojih neposrednih poslodavaca. To je u ovom slučaju država koja je većinski vlasnik EPS-a i Telekoma, pa je i u funkciji vlasnika, čega bi se (sasvim sigurno u ovakvim prilikama rado odrekla), ali se s vlasničkom transformacijom neoprostivo mnogo kasni a problemi svakodnevno iskrsavaju. Šta je, međutim, s desetinama preduzeća koja su privatizovana i imaju nominalne vlasnike s imenom i prezimenom? Ispostavilo se poslednjih dana da je i njima država jedina adresa na koju upućuju svoje radnike sa zahtevima i kojoj blokiraju pruge, puteve ili ulice. Mnogi se ovih dana pitaju zašto se to događa. Jedan od razloga svakako je i taj što je država ta preduzeća prodala lošim i privredno neukim domaćim i stranim gazdama. Tako su ekonomske teškoće prerasle najpre u socijalni, a potom i u vrlo neprijatan politički problem.

Sve bi to, verovatno, država nekako rešila i ispeglala, ali danas nisu one okolnosti kad se zdušno štampao novac i kupovao socijalni mir. Ne samo zato što smo pod budnim okom MMF-a, već i iz sasvim prostog razloga – opredelili smo se za tržišnu ekonomiju u kojoj svaki dinar mora biti zarađen, a ako ga nemamo dovoljno – mora da se pozajmi.

Mi smo, i sa ovako malim prosečnim platama doterali „cara do duvara”. I zato se one moraju kontrolisati, jer u masi izazivaju ozbiljan pritisak na veoma tanku domaću ponudu robe i usluga, a zbog takve kakva jeste, uvoz i ogroman trgovinski deficit (oko 5,2 milijarde evra) prave nam dodatne probleme. Ali, nisu svi zaposleni u istom „sosu”. Pod prismotrom MMF-a samo su zarade u javnom, državnom sektoru u kome radi oko 580.000 zaposlenih i penzioneri (oko 1,6 miliona). U javnom sektoru od januara do novembra 2009, prema podacima biltena Mesečne analize i trendovi, isplaćena je prosečna neto zaradaod 38.433 dinara. U odnosu na isto vreme 2008. nominalno je veća 4,8, a realno manja 2,8 odsto. Isplaćena neto masa zarada je nominalno veća 3,8, a realno manja 3,8, dok je broj zaposlenih opao jedan procentni poen.

Ostali bi, dakle, mogli slobodno da dele koliko god mogu. Ali, istina je ipak nešto drugačija. Reklo bi se sasvim primerena našim ekonomskim prilikama.

Po oblicima svojine, prošle godine najveća prosečna mesečna neto zarada ostvarena je u firmama koje su u državnoj svojini – 38.484 dinara. U poređenju sa istim periodom 2008, nominalno je veća 5,5, a realno manja 2,3 odsto. Zaposlenost je porasla 1,8 procenata.

U mešovitoj svojini, u tom periodu, isplaćena je prosečna zarada od 30.214 dinara i u odnosu na isti period 2008. nominalno je veća 4,9, a realno manja 2,7 odsto. Broj zaposlenih opao je za čak 14,3 odsto.

Zaposleni u privatnim firmama imali su mesečnu prosečnu neto zaradu od 28.952 dinara. Nominalno veću 1,9, a realno manju 5,6 procenata. U proširenom obuhvatu privatne svojine sa zaposlenima kod fizičkih lica ostvarena je prosečna zarada od 23.069 dinara.

U društvenoj svojinije u 11 meseci 2009. isplaćeno mesečno u proseku 22.205 dinara. Nominalno 2,4 odsto više, ali realno manje 5,1 procenat.

Koliko radimo i kako privređujemo toliko (osim donekle kod države) i zarađujemo. Problem je, međutim, što su i tako skromne plate preveliki teret za posustalu ekonomiju i državu, koja više od 45 odsto novostvorene godišnje vrednosti potroši za svoje izdržavanje, a od toga bar 75 do 80 odsto ode na plate i penzije.

-----------------------------------------------------------------------

Naše plate najniže u regionu

To što je novčanik prosečnog Srbina regionalni gubitnik, ne zabrinjava mnogo ekonomiste. – Poređenjem međusobne kupovne moći, građani Srbije bolje stoje samo od Makedonaca i Bosanaca

Možda će građanima zvučati paradoksalno, ali ekonomiste i statističare ovako crne brojke ne zabrinjavaju previše. Stručnjaci tvrde da je naša kupovna moć ipak nešto veća Prosečna plata u Srbiji, izražena u evrima, najmanja je u regionu.

Veće zarade, posle najnovijeg slabljenja dinara, od nas sada imaju čak i Makedonci i građani Bosne i Hercegovine, koji su obično bili na začelju svake liste o životnom standardu zemalja bivše Jugoslavije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna plata u Srbiji je 31.734 dinara, što preračunato u evropsku valutu iznosi 329,05 evra. Gotovo podjednako crna situacija je i u Makedoniji, gde je prema podacima tamošnjeg Državnog zavoda za statistiku zarada prosečnog građanina 20.116 denara, odnosno 330,83 evra.

Bosna i Hercegovina, koja je po debljini novčanika svojih građana obavezno bila iza Srbije, u poslednjih nekoliko meseci nas je prestigla. Agencija za statistiku BiH izmerila je da prosečan stanovnik te zemlje mesečno primi 789 konvertibilnih maraka, odnosno 394,5 evra. Prema podacima Zavoda za statistiku Crne Gore, plate u toj susednoj zemlji iznose 456 evra, dok prema podacima Državnog zavoda za statistiku Hrvatske lični dohodak prosečnog Hrvata iznosi 5.279 kuna, odnosno 724,13 evra. Slovenci su i dalje bez premca – 935,11 evra.

Možda će građanima zvučati paradoksalno, ali ekonomiste i statističare, ovako crne brojke ne zabrinjavaju previše. Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku, tvrdi da samo poređenje plata ništa ne znači i da je to u ekonomskom smislu potpuna besmislica, jer uopšte ne govori o visini životnog standarda.

Ključan pokazatelj je, po njemu, paritet kupovne moći, odnosno koliko robe može da se kupi za isti iznos novca. Za jedan evro u Srbiji, ubeđen je, može da se kupi mnogo više nego u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i susednoj Bugarskoj i Rumuniji. Hrvatska i Mađarska su po visini životnog standarda iznad nas, kazao je Kovačević.

Po ovom pokazatelju (BDP po paritetu kupovne moći po stanovniku), kako su izračunali stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda – Srbija, na sreću, nije na dnu regionalne liste životnog standarda. Nažalost, nije ni mnogo daleko od dna. Ispod nas su samo dva suseda Bosna i Hercegovina i Makedonija.

Za Ivana Nikolića iz Ekonomskog instituta, lista sa prosečnim platama po kojoj je Srbija regionalni gubitnik nije iznenađenje. On je to otkrio nedavno. Zato ovih dana prikuplja podatke iz zvaničnih statistika zemalja iz susedstva kako bi dobio pravu sliku o visini životnog standarda. Jer, ona u kojoj su samo plate nije objektivna, slaže se Nikolić sa svojim starijim kolegom Kovačevićem. Međutim, on ima drugi metod obračunavanja realne snage novčanika.

– Bitno je koliko se za godinu dana smanjila ukupna masa zarada. Odnosno, iz računice ne može da se izuzme koliko je ljudi ostalo bez posla. Tek kad se sve to uzme u obzir i uporedi sadašnja situacija sa onom od pre godinu dana, dobiće se objektivni podaci – uveren je Nikolić.

Prema njegovoj oceni, Srbija sada ima najniže plate u regionu, jer je nacionalna valuta u proseku u 2009. godini oslabila 15,4 odsto. S druge strane, sliku je iskrivilo i to što je hrvatska kuna ojačala, dok Bosna i Hercegovina nema plivajući kurs, već valutni odbor, pa je konvertibilna marka vezana za evro.

Izvor: [ politika.rs ]