Za savremene sociologe, gradovi su zaštitni znak savremenosti, njeno ishodište i fundamentalna supstanca. Takozvani urbanitet, za njih je kontraran ruralnom i primitivnom kao svojoj suštoj suprotnosti. Urbano, gotovo da simbolizuje sve što je najbolje i najprestižnije u civilizaciji, u životu modernog čoveka. Ukazuje se da urbanitet Hegel vidi kao suprotnost zatvorenim patrijarhalnim zajednicama, u kojima je dominirala mitska svest. Pogotovo, suprotnost istocnjačkim despotijama, gde je vladalo ropstvo i neprosvećenost. Antički urbanitet Hegel opisuje kao mesto gdje se iskazuje slobodan i svetski čovjek. U starogrčkom polisu ostvarivala se ideja „pozitivne slobode", koju je u svojoj političkoj i pravnoj filozofiji razvio Hegel.

S druge strane, gradovi su neretko predmet vrlo strogih, i osmišljenih kritika. Ponekad i oštrih osporavanja, filipika. „Enciklopedista" Volter je u postojanju gigantskih gradova vidio simptom i uzrok stagnacije i pada kulture. Za Osvalda Špenglera gradovi su osnovni konstituenti civilizacije, koji će dovesti do kraha kulture Zapada, njegove propasti. I Herder, Ruso, Niče i drugi mislioci, kritikovali su velike gradove kao mesta dekadencije, raspada, nestajanja istinske kulture, pada duha i morala. Zajednički imenitelj svih tih kritika je uverenje da u tim gradovima mase vode parazitski život i nomadsku egzistenciju, grad je mesto haotičnog i nekreativnog življenja, veštačka, mehanička i stereotipna antiteza prirodi, organskom u kulturi. Nije teško uočiti da su sve te kritike danas podjednako, pa i sve više, aktuelne, bez obzira na opšta mesta dosadnih apologija gradskog.

Jedan od najoštrijih i najpromišljenijih kritičara grada i indirektno takozvane modernosti uopšte, bio je Luis Mamford, autor obimne studije „Grad kroz istoriju". On ukazuje na „fatalno gašenje ljudskosti" svojstveno životu u modernom gradu. Takode, on kao urbanista, kritički govori o miljeu „nestabilnog, nekoherentnog, nasumce disperzovanog megalopolisa". Prema Osvaldu Špengleru, za metropolu se ne vezuje narod nego masa: umjesto naroda individualnog po svojim osobinama... Naseljava je novi tip čoveka: to je novi nomad, parazit, elemenat bezoblične i fluktuirajuće mase, veli ovaj teoretičar.

Sociolozi grada se, uglavnom, slažu da je moderni grad u krizi. Ređe, nagoveštava se činjenica da su uzroci te krize inherentni gradu, te da su, stoga interne i egzogene prirode. Iz toga proizilazi jedno epistemološki važno pitanje: da li su, naime, urbanitet i humanitet u odnosu međusobne disjunkcije?

Struktura urbanog u odnosu na subjektivitet dejstvuje gravitaciono, i ispoljava se pored toga i izvesni, da tako kažemo, centrifugalni princip ili naboj. To znači da dolazi do „elektrolitičkog" odvajanja svega što je suvišno ili nepotrebno sa stanovišta upodobljavanja entitetu grada, pukog funkcionisanja, i poželjne sistemske konstrukcije svedruštvenog bivstvovanja. Sve ono što je, dakle, „ljudsko, odviše ljudsko", kao da je nepotrebno i smetajuće u postizanju neke morbidne simbioze subjekta i objekta, čoveka i grada.

Tako, u gradu implicitno dolazi do intrapsihičkog prestrukturiranja (mahom nesvesnog), do desubjektivizacije čoveka. Tu, upravo u gradu, živi markuzeovski jednodimenzionalni čovek.

S druge strane, u megalopolisu se ciljevi duhovnog razvoja ličnosti supstituišu eksternim, društveno nametnutim ciljevima. Dešava se zamijenjivanje univerzalnog socijalnim, unutrašnjeg spoljašnjim, itd. Dolazi do invertiranog i pervertiranog razvoja, koji, zapravo, skriva činjenicu da stvarnog, duhovnog i psihološkog uzrastanja de facto nema. Transcendencija se menja ili imitira socijalizacijom. Izgleda kao da odrasti, u konkretnoj praksi znaci osposobiti se za funkcionisanje u formativnim konfiguracijama gradskog. I tako se, pored ostaloga, stiže do fenomena hiperstimulacije i infantilne regresije.

Pored toga, za promišljanje „potpražnih" dejstava grada, zanimljivi su rezultati eksperimentalne psihologije. Oni pokazuju da prekomeran broj nesistematizovanih, neuobličenih i haotičnih čulnih nadražaja, a to je neformalna definicija gradske buke, može dovesti do slabljenja umnih sposobnosti, kao i do „duševne tuposti". Otuda, možda, i dolazi onaj karakterističan izgled mehanizovanosti, automatizovanosti, i, gotovo, somnabulizma, kod stanovnika gradskog konglomerata. Izgleda da su oni nevoljno anestezirani. Grad, naprosto, pokreće, eksploatiše i dovodi do kratkog spoja ustaljeni mehanizam za odbranu od stresa, ugraden u duhu svakoga čoveka.

U gradu pojedinac je izložen neprestanoj čulnoj agresiji, ne samo auditivnoj. To je njegova „ljudska situacija". Buka, dakle, pod odredenim okolnostima, zakonomerno proizvodi efekat otupljivanja. Odnosno, povišenja praga oseta na sve draži. U zubarskoj praksi jedno vreme je korištena sprava pod imenom audijak", koja operacionalizuje pomenuti mehanizam. Šta je to? To je, zapravo, indukovana buka u običnim slušalicama, kao kod vokmena. Rezultat: posle određenog vremena, ogromna buka otklanja osećaj dodira, pa zubar može bezbolno da vadi zub. Nije preterano posmatrati metropolu kao neku vrstu džinovskog audijaka. Buka nije samo nus pojava. Francuski analitičar Žak Atali, naprotiv, dovodi u vezu buku i politiku, odnosno, vlast. „Zvuci i vešto rasporedivanje vlasti, dakle, danas zahteva i teoriju o mestu, nastanku i načinu oblikovanja buke. I, pošto je buka izvorište vlasti, vlast je uvek bila fascinirana slušajući je", smatra Atali.

Gradske konstante su brzina, buka i bes. Pod neprekidnim naponom visokog stepena, čula se brzo zamaraju, a duh se prirodno brani „zatvaranjem", ili „autoamputacijom". Stoga nije iznenađujuće ukoliko se kaže da je stanovnik recentnog grada tipski vrlo blizu brohovskom mesečaru,zapravo, zdrava šizoidna osoba.

Sociolog Georg Zimel ispravno primećuje da bi urbani pojedinac bio iznutra smrvljen i zapao u nezamislivo duševno stanje kada bi emocionalno reagovao na svaku osobu sa kojom dolazi u kontakt. Zato je očekivana fragmentarna priroda gradskih odnosa, u kojima se ulazi u površne i parcijalne veze, rađe nego da se bude duboko povezan sa celovitom ličnošcu. Maks Veber je, tražeci najadekvatniji kriterijum za definisanje grada, ovaj označio kao „otvoreno naselje tesno priljubljenih kuća, koje sačinjavaju tako široku jedinstvenu skupinu, da se u njemu ne javljaju uzajamni i lični odnosi stanovnika, karakteristični za susedstvo". U velegradskoj zajednici, biti stranac znači akceptirati prirodni i trajni odnos. U teoriji grada smatra se i to da moderni grad stvara novi tip osobe, modulnog coveka.

Zakon imanentan postmodernom, ali i svakom gradu uopšte, jeste svojevrsni socijalni darvinizam. Grad je poligon i poprište konkretne i životne manifestacije tog oblika sveopšte medusobne konkurentnosti i konfrontiranosti. Eksperimentalna psihologija daje značajne podatke o tome da prenaseljena sredina, konkurentske situacije, i tome slično, uveliko menjaju lučenje hormona, što se može očitati i u krvi ili urinu. Smatra se da čovek može da prenadraži svoj endokrini sistem, a posledice u fiziološkom smislu traju onda ceo život.

Posmatrač gradskog života, gotovo in nivo, može da izučava to famozno „depersonalizovanje" čoveka. Nestajanje subjekta se ne odigrava u nekoj apstraktnoj ravni, u nekom teorijskom metaprostoru, već in concreto, ponajviše u samom gradu. Moglo bi se skoro reći gradom, tom velikom imitacijom, analogonom ljudskog tela, kako ga je Džojs vidio u „Uliksu". Suprotno tome, grad bi trebalo da bude mesto dezalijenacije, zajedništva i rehumanizacije, ali to bi tražilo da dođe u sukob sa samim sobom, sa sopstvenim najosnovnijim konceptom.

Mr Bojan JOVANOVIĆ

Izvor: Bgsvetionik