Moskva (SEEcult.org) - Ugledna ruska izdavačka kuća “Azbuka-klasika” iz Sankt Peterburga objavila je, povodom stogodišnjice rođenja velike ruske poetese Olge Berholc, njen zabranjeni dnevnik, u kojem opisuje one koji su je progonili i nisu joj dali da se skrasi - vlast, bojovnike NKVD-a, koje naziva “oni”.

Olga Berholc nije se plašila da svoju mržnju prema svemoćnim zlotvorima, oličenim u organima gonjenja i represije, poveri hartiji, u nameri da se njen dnevnik obelodani ako ikada za to dođe vreme. I došlo je.

Knjiga “Olga. Zabranjeni dnevnik” stigla je pred čitaoce 35 godina nakon smrti autorke (1975).

“Oni” začas nekog strpaju u zatvor, kao što su to s njom učinili, ali i pozivaju na čitanje stihova u svoj klub na Ljubjanki, u kojem je pesnikinja čitala svoj “Februarski dnevnik”, poemu o najstrašnijoj zimi blokade Lenjingrada (1941/42), koja je dobro primljena i kod čitalaca i oficijelne književne kritike (druga, osim “usmerene” kritike, uostalom, nije ni mogla biti štampana). Prema rečima Olge Berholc, “... među njima takođe ima ljudi, i pored toga što su prinuđeni da izvršavaju zapovesti ‘hazjajina’”. A nije imala baš nikakvih razloga da ih voli. Naprotiv. Dok je bila u poodmakloj trudnoći, 1937. godine, saslušavali su je u vezi sa slučajem pisaca “neprijatelja naroda”, među kojima je bio i njen bivši muž pesnik Boris Kornilov. Izgubila je dete, a poslije izlaska iz bolnice, otpustili su je iz zavoda “Elektrosila” u kojem je bila stalno zaposlena, da bi je 1938. uhapsili kao “učesnicu trockističko-zinovjevske organizacije”. Opet je izgubila dete, sada već u zatvoru. Tražili su da prizna učešće u terorističkoj zaveri, ali se ona držala stoički i trećeg jula 1939. su je pustili iz zatvora. Kroz tri meseca, u oktobru, ona je zapisala: “… Ja se još nisam vratila otuda. Ostajući sama u kući, glasno razgovaram sa islednikom, s komisijom, s ljudima koji su, bez stida i srama, na brzinu zgotovili moj slučaj. Sve odiše tamnicom: stihovi, događaji, razgovori s ljudima. Tamnica stoji između mene i života”.

Krajem februara 1942. Olgu Berholc su iz blokiranog Lenjingrada dovezli u Moskvu, gde se lečila od distrofije, a nakon zalečenja, već u aprilu su je ponovo vratili u opsjednuti grad. U martu iste te godine njenog oca, vojnog hirurga, deportovali su iz okupiranog Lenjingrada u Sibir kao “socijalno opasnog”, o čemu je sačuvana beleška u dnevniku pesnikinje: “Tatu su juče držali u NKVD do 12 sati… Vlast je u rukama nikogovića. Kako su se samo osilili, postali osioni, raspojasani za vreme dok rat traje, i kako su nepodnošljivo i mučno odvratni u vreme beskrajne ljudske, opštenarodne tragedije čoveka”.

A samo mesec dana kasnije upisala je u dnevnik i ove redove: “O, omražene hulje! Mrzim vas! Vojujem za to da bi se sprao sa lica sovjetske zemlje njihov mrski, antinarodni institut koji se toliko nakotio!”

“Oni rade s nama što god hoće”, zapisala je Olga Berholc u dnevniku devetog aprila 1942. “Cinično koristeći ljudske slabosti i sujetu, igrajući na kartu ljubavi prema otadžbini (narodu, Lenjingradu), ‘oni’ dozvoljavaju ‘nama’ da se osjećamo ne robovima (što u stvari jesmo), nego vladarima (što uopšte nismo), i na taj način nas čvršće uz sebe drže”.

Za razlku od “vernika”, ona je sve prozrela već nakon prvog suočavanja sa “mašinom”.

U Dnevniku je i njena zabeleška iz 1939. godine: “Sve, ili skoro sve, još pre tamnice bilo mi je jasno: sve je bilo ugrađeno u sistem, a sad je sve probušeno… mnogo je ponovo ocenjeno… Možda su se takve napukline pojavile baš zbog toga što je sistem suviše čvrsto građen kao neprikosnoveni fetiš, tako da je i sam sistem postao sistem fetiša?” Ona, stojeći pored odra Majakovskog, kako je zabilježila u Dnevniku, nije govorila njegove stihove, niti je citirala Danka Gorkog, nego je izgovarala reči Juduške Golovljeva koje je izustio pred smrt: “Ali kud je sve to otišlo? Gde je sve to što je bilo?” To pitanje se ponavlja i u redovima iz Dnevnika 1941: “Strasno se vjerovalo, nepogovorno, vladalo je bezmjerno povjerenje u život, u ljude… koliko je bilo samo snage, vere, neustrašivosti… Gdje je sad sve to ?” Odgovor je usledio u epitafu iz “Dnevnih zvezda: “A put pokolenja /Evo kako je prost /Samo pažljvo poged uputi /Krstače pozadi / Groblje svud okolo / A ispred-opet krstače”.

Olga Berholc se do kraja života nije pomirila s “njima” - sa onima koji su zabranjivali da se za vreme blokade čak i izgovore reči ”glad” i “distrofija”, koji su sprečavali da se umirućima od gladi dostavi spasonosni obrok, koji su cenzurisali njene stihove o Lenjingradu u blokadi i lagali zemlju o onome šta se u njemu dešavalo. “Sa užasom, sa tugom, sa očajanjem - slušajući radio ili čitajući novine, shvatam kakva laž i košmar proizilaze, vidim, avaj, da se posle završetka rata ništa neće promeniti”. Ni to joj “oni” takođe ne mogu oprostiti.

Autorki stihova: “Niko ne zaboravlja i ništa zaboravljeno nije”, zabranili su da bude sahranjena na Piskarevskom groblju, gde su sahranjeni umrli u blokadi, a učinili su i sve da na njenu sahranu dođe što manje ljudi, odbili su da joj postave spomen-ploču... Ali ni sa stihovima, ni s Dnevnikom ništa nisu mogli učiniti. Olga Fjodorovna Berholc, ruska, sovjetska poetesa i prozni pisac, rođena je 1910. Za vreme Velikog otadžbinskog rata služila je u lenjingradskom radio-komitetu, redovno istupajući u etar stihovima i obraćanjima svojim sugrađanima. Autorka je pesama i poema o herojskoj odbrani grada: “Februarski dnevnik”, “Lenjingradska poema”, “Tvoj put”, zbornika “Ovdje Radio Lenjingrad”, poema “Prvorosijsk”, poetske tragedije “Vernost”, autobiografske knjige “Dnevne zvijezde”. Umrla je 1975. u Lenjingradu, sahranjena na Litratroskim prelazima Vokovog groblja.

Mesec nas je proganjao kao agent

Oni “su svuda prisutni, ti kadrovi iz legla 37-38 godina, koji su postali psi tragači i čuvari”. Osećanje njihovog prisustva je toliko mučno, nepodnošljivo, da čak i takvi stoici kao što je Olga Fjodorovna, krepki duhom, ne mogu da ih izdrže. Godine 1949. ona zapisuje kako ju je muž sklonio iz grada, jer su nastupili strašni dani u kojima ništa drugo ne može da se očekuje osim novih hapšenja zbog “lenjingradskog slučaja: “Osećanje progona me ne napušta. U potpunoj tami, okrenuvši se, videla sam prigušene farove koji su se ustremili pavo na nas. Okrenula sam se nekoliko puta i odjednom primetila da je to mesec, mesečina čiji se jedan dio nisko spustio i zaustavio nad samim putem. Put vodi pravo, a mesečina stalno za nama. I umalo nisam glasno zaridala od svega što se u meni bilo nakupilo. Mi smo tako putovali, a mesec nas je proganjao, kao nekakav agent državne bezbednosti. Duševna prenadraženost je prešla u žestoku ranu koja je pronikla u krvotok. Zbog nje se sve dešava na preskok”.

Tekst: Branko RAKOČEVIĆ