Glavni grad Kine uveliko postaje prestonica savremene kulture.

Klizajući se kroz tunel posetioci se spuštaju na belu platformu, između platna Jue Minjuna nazvanog „Happiness“ (Sreća) i ogromnog stola za igru „Game-table-Shangai“ Šen Zena, ispred kosookih pogleda sad već čuvenih likova koje slika Zang Ksiaogang. To je Ucca – Ulens centar za savremenu umetnost u Pekingu, metamorfni prostor u metropoli-mutantu koja uveliko postaje nova prestonica kulture ne samo zbog Olimpijskih igara.

Ulens centar za savremenu umetnost je jedan od prvih privatnih (neprofitnih) muzeja u Kini: zauzima 8.000 metara kvadratnih nekadašnje fabrike oružja koji je adaptirao Žan-Mišel Velmot. „Our future“ (Naša budućnost), izložba koja je otvorena uoči vernisaža Olimpijskih igara, predstavlja stotinu od 1.500 dela savremenih kineskih umetnika koje su sakupili Belgijanci Gij i Mirjam Ulens tokom dve decenije rada na terenu. Među delima su slike, fotografije, video instalacije - sve u znaku ironije.

Umetnost i arhitektura u ovom trenutku nisu ništa manje bitne od sporta za titanski trud kineske vlade da se pokaže kao moderna velesila. Kai Guokijang, jedan od izlagača u Ulens centru, stigao je, na primer, iz Njujorka da bi nadgledao specijalne efekte na ceremoniji otvaranja Olimpijade. Ai Vei Vei, začetnik preporoda kineske umetnosti osamdesetih godina XX veka, sarađivao je na projektu čarobnog stadiona „Ptičjeg gnezda“ švajcarskih arhitekata Hercoga i De Merona.

Na čelu Ulens centra je Žerom Sans, kome su belgijske mecene poverile ovaj ugodni „zalogaj“. On je čovek od ogromnog iskustva kao direktor Palate Tokio u Parizu. Precizira: „Ovo nije novi geto za kinesku umetnost; ovo je kuća otvorenih vrata, u kojoj stvaraoci mogu da izlažu dela, upoređuju svoje domete, sučeljavaju mišljenja.“ Njegovu izložbu nosi istorija kolekcije Ulens koncpiriane da gleda napred, ka novim generacijama.

Među izlagačima ima umetnika čija su dela na aukcijama kod Sodebija i Kristija već dostigla milionske vrednosti u dolarima, kao što je Zeng Fanzi, poznat po „Tajnoj večeri“ s Kinezima kao protagonistima, ili Zang Ksiaogang sa serijom „Bloodline“ (Krvno srodstvo).

Sve je počelo naizgled naivno. Gij Ulens de Šoten, vlasnik prehrambene imperije „Artal Group“, nakon radnih dana tokom kojih je proširivao porodični biznis u Pekingu, vikendom se posvećivao umetnosti, za svoju dušu. Kineska savremena umetnost je tada, pre dve decenije, tek počinjala da daje znake života i bila je, što bi se reklo, budzašto. Dovoljan signal za promućurnog Belgijanca. Imao je Gij i dobrog savetnika - svoju ženu Mirjam čijem oštrom oku ništa provokativno nije promicalo. Iz njihove obostrane strasti rodila se neviđena kolekcija koja danas privlači redove turista.

Kao što biva s kolekcionarima, i ovaj par je „poslu“ prišao srcem - iz stomaka. A onda je strast postala biznis. Danas kada se spomene kineska umetnost, podrazumeva se kotiranje na berzi. Kolekcionari više ne mogu da se nose s cenama poznatih i okreću se mladima pod nadzorom stručnjaka koji će njihov život učiniti besmrtnim.

Žerom Sans je jedan od najboljih. Odrastao je među Kinezima. Upoznao čuvenog Šen Zena kada je ovaj stigao iz Šangaja u Pariz i zakucao baš na njegova vrata predstavljajući mu se kao novinar, otkrivši svoj identitet potom kroz razgovor... Danas baron Sans ima čak četiri Zenova dela, kaže, zato što ga intrigiraju i što je umetnik vazda drugačiji.

Sans, ekspert od slave, zna i kako se slava gaji. Poput mnogih direktora novoniklih muzeja savremene umetnosti, i on naručuje dela specijalno za Centar. Ai Vei Vei mu izrađuje svetlucavi luster, a Majkl Lin - mural. Zahvaljujući njima, muzej u startu razbija dosadu, komentariše publika, dok se stručnjaci dive gradu-mutantu, jer se vlast dosetila da u kvartu koji je nekada bio fabrički, iz pedesetih XX veka, delo arhitekata iz Istočne Nemačke, godine 2000. podigne stambene zgrade, restorane i čitav niz galerija, maltene jednu do druge, koje sada vrve od umetnika i njihovih dela od silikona, hiperrealističkih skulptura i tehnički sofisticiranih objekata.

Najzad, Peking 798, kako se još zove Dačanzi art distrikt, nije jedini posvećen savremenoj umetnosti. U predgrađu to je Kaokangdi: kuća-atelje Ai Vei Veija sagrađena od tradicionalnog materijala, sive opeke, s negovanim travnjakom. U istom stilu su i Čajna art arhivi, pekinško sedište čuvene galerije Urs Meil iz Lucerna, kao i Fotografski art centar „Three šedouz“ (Tri senke).

Kina, evidentno, bar po pisanju zapadne štampe, uveliko postaje i s umetničkog stanovišta sve značajnije tržište. Koliko će dugo ono odolevati pritiscima amerikanizacije i evropeizacije, zavisi od toga imaju li mladi Kinezi dovoljno antitela da ih svare i regenerišu se spuštajući se kroz veliki tunel smišljen kao digestivni trakt koji je kreirao Vang Du.

tekst: M.Marjanovic

Izvor: [www.blic.co.yu]