Istorija EU


Evropska unija je regionalna organizacija evropskih država kroz koju èlanice ostvaruju zajednièke ciljeve kao što su uravnotežen imovinski i društveni razvoj, visoka stopa zaposlenosti, te zaštita prava i interesa gradjana. Ideja Evropskog ujedinjenja je stara, svoje korene vuèe još u vremenima daleko pre Drugog svetskog rata. Jedan od zagovaraèa ove ideje, pored brojnih filosofa i mislilaca, bio je i Victor Hugo, slavni francuski pisac. Ozbiljne, realne i miroljubive ideje o tadašnjoj saradnji evropskih zemalja, osloboðene hegemonistièkih želja, nastale su nakon bolnih i straviènih Francusko - pruskih ratova 1870. godine i Prvog svetskog rata 1914-1918. Vekovima razjedinjen stari kontinent, poprište velikih svetskih sukoba i ratova bio je pogodno tle za istinske akcije i napore za evropsko ujedinjenje. Nakon završenog Prvog svetskog rata, a po ugledu na stvaranje i uspešno funkcionisanje SAD, osnivaè panevropskog pokreta, Austrijanac Kalergi predložio je 1923. godine obrazovanje Sjedinjenih Evropskih Država. Šest godina kasnije, 1929. godine, francuski ministar spoljnih poslova Aristide Briand zajedno sa nemaèkim ministrom Gustavom Stressmannom na zasedanju skupštine Lige naroda u Ženevi predložio je stvaranje Evropske Unije kojom se predvidja bliža saradnja evropskih država uz njihov neosporan suverenitet. Trebalo je da Evropa još jedanput bude razorena, na ivici ekonomske propasti ne samo kod pobedjenih država, vec i kod pobednika, da bi ideje o ujedinjenju ponovo oživele. U okviru brojnih zalaganja za stvaranje ujedinjene Evrope, znaèajan je govor tadašnjeg britanskog premijera Winstona Churchilla održanog septembra meseca 1946. godine u Cirihu, gde poziva države kontinentalne Evrope na stvaranje Ujedinjenih evropskih država. Po Churchillovom mišljenju, osnovna pretpostavka ujedinjene Evrope je bila francusko-nemaèka saradnja. Važniji datumi stvaranja Evropske zajednice 18.April 1951. godine Šest evropskih država - Zapadna Nemaèka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg potpisuju Pariski sporazum kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i èelik (ECSC). Naime, francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman i poznati francuski ekonomist Jean Monnet, još 1950. donose tzv. Schumanov plan o osnivanju ECSC tj, stavljanje celokupne francuske i nemaèke proizvodnje uglja i èelika pod zajednièku upravu, stim što je organizacija bila otvorena i za druge evropske države. Schumanov plan je kodifikovan u Parizu, a stupa na snagu 10. Avgusta 1952. godine. 25. Mart 1957. godine Šest zemalja u Rimu potpisuje tzv. Rimske ugovore o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEC). Istovremeno je zakljuèen ugovor o osnivanju Zajednice za atomsku energiju. Rimski ugovori su predvidali ukidanje carinskih i drugih barijera i stvaranje zajednièkog tržista, slobodno kretanje ljudi, roba i usluga, stvaranje jedinstvenog tržista i pridruživanje Zajednici kolonija i zavisnih podruèja kojima upravljaju države èlanice. 30. Jul 1961. godine Primena zajednièke agrarne politike 1967. godine EEC, ECSC i Euratom su integrisani, te je stvorena organizaciona i administrativna celina, a što je omoguæilo stvaranje zajednièkih institucija 1. Juli 1968. godine Šest zemalja èlanica ukidaju meðusobno trgovaèke barijere i usvajaju zajednièku carinsku tarifnu politiku za robu koja stiže van EU 1. Januar 1973. Šestorica postaje Devetorica, naime, Britanija, Danska i Irska postaju punopravni èlanovi EU. Noverška je ostala van Unije, jer je na referendumu 53,5% glasaèa glasalo protiv. 13. Mart 1979. godine Na snagu stupa Evropski monetarni sistem (EMS) u okviru koga je usvojeno da se meðusobni obraèuni vrše u zajednièkoj jedinici nazvanoj ECU. 1. Januar 1981. godine Grèka postaje deseti èlan. 1. Januar 1986. godine Španija i Portugalija postaju èlanovi EZ. 1. Januar 1987. godine Na snagu stupa Jedinstveni evropski akt koji promoviše projekat Evropa 92. JEA predstavlja znaèajnu dopunu osnivaèkih aktova EU u vidu amandmana, a veæ u preambuli dokumenta se istièe osnovni cilj, stvaranje Evropske Unije 7. Februar 1992. godine Na Samitu u Maastrichtu potpisuje Ugovor o Evropskoj Uniji sa zadatkom da olakša razvitak ekonomske i monetarne kao i politièke unije. Januar 1993. godine Sporazum iz Maastrichta stupa na snagu. Januar 1994. godine Osnivanje Evropskog monetarnog instituta (EMI) kao prethodnika Evropske centralne banke ali sa daleko manje kompetencija nego što æe imati Centralna banka. 1. Januar 1995. godine Èetvrto proširenje EU kada su joj se prikljuèile još tri zemlje: Austrija, Švedska i Finska. U Norveškoj je opet na referendumu veæina glasala protiv pristupanja EU. 25. Mart 1995. godine Na snagu stupa Schengenski sporazum o otvorenim granicama, ukidaju se granicne kontrole izmeðu zemalja koje su potpisale sporazum i poveæava se saradnja izmeðu policije i sudova 13. Decembar 1997. godine EU zapoèinje proces za proširenje èlanstva u koje treba da bude ukljuèeno 10 zemalja istoène evrope i Kipar 25. Mart 1998. godine Evropska Komisija formalno preporuèuje 11 zemalja za ulazak u EMU i uèestvovnje u stvaranju Eura. To su: Nemaèka, Francuska, Austrija, Belgija, Finska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija i Španija. 1. Januar 1999. godine Centralnu monetarnu vlast preuzima Evropska centralna banka (ECB) sa središtem u Frankfurtu. 4. Januar 1999. godine Euro važi kao obraèunska jedinica 11 zemalja clanica EMU. Iz upotrebe nestaje ECU. 2. Januar 2001. godine Grèka postaje dvanaesti èlan eurozone 1. Januar 2002. godine Euro postaje zakonsko sredstvo plaæanja. 28. februar 2002. godine Euro postaje jedinstvena valuta u dvanaest zemalja èlanica eurozone 1. Februar 2003. godine Ugovor iz Nice stupa na snagu 1.maj 2004. godine Najveæe proširenje u istoriji Evropske unije 10 novih zemalja ulaze u evropsku zajednicu naroda - Kipar, Èeska Republika, Estonija, Maðarska, Litvanija, Letonija, Malta, Poljska, Slovaèka Republika i Slovenija.

Evropska unija je regionalna organizacija evropskih država kroz koju èlanice ostvaruju zajednièke ciljeve kao što su uravnotežen imovinski i društveni razvoj, visoka stopa zaposlenosti, te zaštita prava i interesa gradjana. Ideja Evropskog ujedinjenja je stara, svoje korene vuèe još u vremenima daleko pre Drugog svetskog rata.

Jedan od zagovaraèa ove ideje, pored brojnih filosofa i mislilaca, bio je i Victor Hugo, slavni francuski pisac. Ozbiljne, realne i miroljubive ideje o tadašnjoj saradnji evropskih zemalja, osloboðene hegemonistièkih želja, nastale su nakon bolnih i straviènih Francusko - pruskih ratova 1870. godine i Prvog svetskog rata 1914-1918. Vekovima razjedinjen stari kontinent, poprište velikih svetskih sukoba i ratova bio je pogodno tle za istinske akcije i napore za evropsko ujedinjenje.

Nakon završenog Prvog svetskog rata, a po ugledu na stvaranje i uspešno funkcionisanje SAD, osnivaè panevropskog pokreta, Austrijanac Kalergi predložio je 1923. godine obrazovanje Sjedinjenih Evropskih Država. Šest godina kasnije, 1929. godine, francuski ministar spoljnih poslova Aristide Briand zajedno sa nemaèkim ministrom Gustavom Stressmannom na zasedanju skupštine Lige naroda u Ženevi predložio je stvaranje Evropske Unije kojom se predvidja bliža saradnja evropskih država uz njihov neosporan suverenitet.

Trebalo je da Evropa još jedanput bude razorena, na ivici ekonomske propasti ne samo kod pobedjenih država, vec i kod pobednika, da bi ideje o ujedinjenju ponovo oživele. U okviru brojnih zalaganja za stvaranje ujedinjene Evrope, znaèajan je govor tadašnjeg britanskog premijera Winstona Churchilla održanog septembra meseca 1946. godine u Cirihu, gde poziva države kontinentalne Evrope na stvaranje Ujedinjenih evropskih država. Po Churchillovom mišljenju, osnovna pretpostavka ujedinjene Evrope je bila francusko-nemaèka saradnja. Važniji datumi stvaranja Evropske zajednice

18.April 1951. godine
Šest evropskih država - Zapadna Nemaèka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg potpisuju Pariski sporazum kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i èelik (ECSC). Naime, francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman i poznati francuski ekonomist Jean Monnet, još 1950. donose tzv. Schumanov plan o osnivanju ECSC tj, stavljanje celokupne francuske i nemaèke proizvodnje uglja i èelika pod zajednièku upravu, stim što je organizacija bila otvorena i za druge evropske države. Schumanov plan je kodifikovan u Parizu, a stupa na snagu 10. Avgusta 1952. godine.
25. Mart 1957. godine
Šest zemalja u Rimu potpisuje tzv. Rimske ugovore o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEC). Istovremeno je zakljuèen ugovor o osnivanju Zajednice za atomsku energiju. Rimski ugovori su predvidali ukidanje carinskih i drugih barijera i stvaranje zajednièkog tržista, slobodno kretanje ljudi, roba i usluga, stvaranje jedinstvenog tržista i pridruživanje Zajednici kolonija i zavisnih podruèja kojima upravljaju države èlanice.
30. Jul 1961. godine
Primena zajednièke agrarne politike
1967. godine
EEC, ECSC i Euratom su integrisani, te je stvorena organizaciona i administrativna celina, a što je omoguæilo stvaranje zajednièkih institucija
1. Juli 1968. godine
Šest zemalja èlanica ukidaju meðusobno trgovaèke barijere i usvajaju zajednièku carinsku tarifnu politiku za robu koja stiže van EU
1. Januar 1973.
Šestorica postaje Devetorica, naime, Britanija, Danska i Irska postaju punopravni èlanovi EU. Noverška je ostala van Unije, jer je na referendumu 53,5% glasaèa glasalo protiv.
13. Mart 1979. godine
Na snagu stupa Evropski monetarni sistem (EMS) u okviru koga je usvojeno da se meðusobni obraèuni vrše u zajednièkoj jedinici nazvanoj ECU.
1. Januar 1981. godine
Grèka postaje deseti èlan.
1. Januar 1986. godine
Španija i Portugalija postaju èlanovi EZ.
1. Januar 1987. godine
Na snagu stupa Jedinstveni evropski akt koji promoviše projekat Evropa 92. JEA predstavlja znaèajnu dopunu osnivaèkih aktova EU u vidu amandmana, a veæ u preambuli dokumenta se istièe osnovni cilj, stvaranje Evropske Unije
7. Februar 1992. godine
Na Samitu u Maastrichtu potpisuje Ugovor o Evropskoj Uniji sa zadatkom da olakša razvitak ekonomske i monetarne kao i politièke unije.
Januar 1993. godine
Sporazum iz Maastrichta stupa na snagu.
Januar 1994. godine
Osnivanje Evropskog monetarnog instituta (EMI) kao prethodnika Evropske centralne banke ali sa daleko manje kompetencija nego što æe imati Centralna banka.
1. Januar 1995. godine
Èetvrto proširenje EU kada su joj se prikljuèile još tri zemlje: Austrija, Švedska i Finska. U Norveškoj je opet na referendumu veæina glasala protiv pristupanja EU.
25. Mart 1995. godine
Na snagu stupa Schengenski sporazum o otvorenim granicama, ukidaju se granicne kontrole izmeðu zemalja koje su potpisale sporazum i poveæava se saradnja izmeðu policije i sudova
13. Decembar 1997. godine
EU zapoèinje proces za proširenje èlanstva u koje treba da bude ukljuèeno 10 zemalja istoène evrope i Kipar
25. Mart 1998. godine
Evropska Komisija formalno preporuèuje 11 zemalja za ulazak u EMU i uèestvovnje u stvaranju Eura. To su: Nemaèka, Francuska, Austrija, Belgija, Finska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija i Španija.
1. Januar 1999. godine
Centralnu monetarnu vlast preuzima Evropska centralna banka (ECB) sa središtem u Frankfurtu.
4. Januar 1999. godine
Euro važi kao obraèunska jedinica 11 zemalja clanica EMU. Iz upotrebe nestaje ECU.
2. Januar 2001. godine
Grèka postaje dvanaesti èlan eurozone
1. Januar 2002. godine
Euro postaje zakonsko sredstvo plaæanja.
28. februar 2002. godine
Euro postaje jedinstvena valuta u dvanaest zemalja èlanica eurozone
1. Februar 2003. godine
Ugovor iz Nice stupa na snagu
1.maj 2004. godine
Najveæe proširenje u istoriji Evropske unije 10 novih zemalja ulaze u evropsku zajednicu naroda - Kipar, Èeska Republika, Estonija, Maðarska, Litvanija, Letonija, Malta, Poljska, Slovaèka Republika i Slovenija.