Od životnog osiguranja, koje je kod nas u povoju, uz poreske olakšice države, za pet do šest godina može da se pribavi cela milijarda evra za nova ulaganja u zemlji

Osiguravajuće kuće, koje se bave životnim osiguranjem u našoj zemlji, pripremile su kompletan plan i program za Vladu Srbije u kome su precizno navele šta sve treba da se izmeni u propisima ne bi li se njihovom doslednom realizacijom, za pet do šest godina, pribavila milijarda evra za najkvalitetnija dugoročna ulaganja. Prema rečima Zorana Višnjića, generalnog direktora Unika osiguranja, veliki deo posla treba da obavi i država, ne samo stvaranjem odgovarajućeg ambijenta za razvoj te vrste osiguranja, već i poreskim olakšicama za građane koji ulažu u polise životnog osiguranja.

– Nudimo državi da zajedničkim snagama osetnije pokrenemo životno osiguranje građana i sa sadašnjih desetak evra po stanovniku, po čemu smo slabiji od zemalja u regionu, tu sumu podignemo na nivo koji će pratiti ukupan razvoj privrede i standarda. Ništa ne izmišljamo, niti nudimo ono što drugi nisu uradili. Pokušavamo da kod nas primenimo ono što su Francuzi odavno učinili i imaju velikog uspeha – kaže Višnjić, napominjući da je kod nas ovom vrstom osiguranja obuhvaćeno, prema grubim procenama oko 200.000 građana, a premija se kreće između 300 i 400 evra godišnje.

Šta traži 13 osiguravajućih kuća koje se kod nas bave životnimosiguranjem?

Da država od uplaćenih premija životnog osiguranja vlasnicima tih polisa sledeće godine vrati 25 odsto kroz povraćaj poreza. Time će ih, kako naš sagovornik veruje, sasvim dovoljno motivisati da se uključe u tu vrstu osiguranja.

A šta time država dobija?

Za pet do šest godina, kako veruje Višnjić, razvojem te vrste osiguranja mogla bi se prikupiti milijarda evra za ulaganja na rok ne kraći od 15 godina u najkvalitetnije dugoročne hartije od vrednosti, a samim tim i u nove investicione projekte. Ulaže se, dakle, u sigurnost građana i – razvoj države.

Niko, pa ni država, kako veruje Višnjić, ne može da se odrekne tih para. Procena je da se oko tri milijarde evra nalazi u „slamaricama”. Tim pre, što je sama tehnologija te vrste osiguranja sasvim jednostavna i do tančina poznata. Za tako nešto svako samo treba da prepozna svoj interes.

Dugoročnim životnim osiguranjem ne dobijaju samo klijenti, jer time štede i ulažu u spokojniju budućnost, već i država i osiguravajuće kuće, koje bi mogle da otvore nova radna mesta.

Životno osiguranje, podseća Višnjić, primereno je i potrebno svakom stanovniku. Za Višnjića je, bar u početku, najvažnije da se i osiguravajuće kuće, baš kao i sama država, potrude u razvoju svesti građana da država nije svemoguća i da oni moraju sami da razmišljaju i planiraju svoju budućnost. Čak i u mnogo razvijenijim zemljama, državna penzija nije dovoljna, pa tako građani moraju sami da izdvajaju dodatna sredstva za vremena kada će im taj novac biti potreban.

S. Kostić

----------------------------------------------------------

Samo dva procenta za osiguranje

Od ukupne štednje u Srbiji, prema podacima koje iznosi Višnjić, 95 odsto se nalazi kod banaka na štednji. Po dva procentna poena pripalo je životnom osiguranju i investicionim fondovima i onaj jedan jedini uzeli su dobrovoljni penzioni fondovi. Šta to govori?

Po Višnjiću, da je Srbija izvanredan potencijal u pogledu razvoja životnog osiguranja, ali u tom proizvodu „industrije osiguranja” svi moraju da nađu svoj interes – građani, država i osiguravajuće kuće i to na veoma duge staze.

Kao primer gde se zaista nalazimo, Višnjić navodi da se za životno osiguranje u Hrvatskoj, na primer, izdvaja 81, a u Mađarskoj 181 evro.

Izvor: [ politika.rs ]