Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Ekonomija »

ZAŠTO NEMA GRINFILD INVESTICIJA

01. 02. 2008.

ZAŠTO NEMA GRINFILD INVESTICIJA - Srbija odbija investitore, jer je još politički nestabilna i pravno nesigurna za ulaganje, a i suviše dugo traje proces dobijanja dozvola za izgradnju “na ledini” - Uredbom, jedinom konkretnom državnom merom za privlačenje grinfild ulaganja, nije postignut željeni efekat

Strane direktne, a naročito grinfild investicije uistinu bi mogle da smanje nezaposlenost, povećaju izvoz i razviju ceo sektor malih i srednjih preduzeća.

Ukratko, strani investitori bi dovođenjem sveta u Srbiju - otvorili Srbiju za svet. Političari, svesni toga, ponavljali su kako su nam strane direktne, “a naročito grinfild investicije preko potrebne” i da će preduzimati sve mere da ih privuku u Srbiju. Ta fraza se izlizala od prečeste upotrebe, a postignuti rezultati u “privlačenju grinfilda” su više nego poražavajući.

Ovim vidom investiranja u zemlju se pretprošle godine slilo jedva 839 miliona evra, a prošle još manje, svega 755 miliona evra. To na prvi pogled nisu zanemarljive sume, no poređenja radi, Bugarska je u prošloj godini zabeležila priliv grinfilda od 3,5 milijarde evra, što je bilo 94 odsto svih stranih direktnih investicija. Rumunija je imala milijardu evra više grinfilda u prošloj godini od Bugarske i čak petostruko više od Srbije. Istina, ove države su članice Evropske unije (što zbog veće pravne i ekonomske sigurnosti motiviše strane investitore da ulažu u njih), ali tek od prošle godine, a već godinama unazad oko 80 odsto svih stranih direktnih investicija u ovom delu sveta odlazi u pet zemalja: Rusiju, Kazahstan, Ukrajinu, Rumuniju i Bugarsku.

Srbija očigledno nije u vrhu najatraktivnijih destinacija za grinfild ulagače, pa umesto da se povećavaju, kakav je inače trend u jugoistočnoj Evropi, grinfild investicije u Srbiji se smanjuju.

Stabilno nestabilno

Zašto baš grinfild?

Grinfild investiranjem se sliva najviše novca u zemlju, jer se gradi od ledine, na golom zemljištu - gde treba podići objekat, zaposliti kompletnu radnu snagu, pa krenuti sa proizvodnjom, što podrazumeva veća ulaganja od, recimo, privatizacije ili braunfild investiranja. Grinfild tako direktno i nedvosmisleno utiče na porast domaće zaposlenosti i izvoza, što je još jedna prednost za državu-domaćina.

Osim toga, Srbija, poput drugih država koje su još u procesu tranzicije ili su kroz njega prošle, ne poseduje sopstveni kapital, niti savremene tehnologije proizvodnje, kao ni domaću štednju iz koje bi mogla da finansira sopstveni razvoj. Praksa iz okruženja pokazuje kako je grinfild investiranje uticalo na privredni rast zemalja u tranziciji, jer je taj oblik ulaganja osim direktno (povećanje zaposlenosti, izvoz, porez koji plaćaju državi), uticao i indirektno na njihov ekonomski razvoj, jer se dolaskom grinfilda stvaraju podugovarački lanci i razvijaju mala i srednja preduzeća.

Uzrok? Više ih je i nijedan nije manje bitan za investitora koji je namerio da uloži u posao milione, neretko i stotine miliona evra. Listom svi koji bi da ulažu u Srbiju pitaju koliko je sigurno ulagati u zemlju koja je još politički nestabilna. Tokom marta i aprila prošle godine, dok se čekalo na formiranje Vlade, u našoj Agenciji za promociju stranih ulaganja i izvoza (SIEPA) telefoni gotovo da uopšte nisu zvonili, kaže direktorka Vesna Perić.

“Možda smo mi u zemlji na neki način ‘oguglali’ na stalna politička previranja i neizvesnosti, ali za strane investitore to nikako nije normalno stanje u državi, jer oni ne žele da ulažu uz rizik. Prošle godine je zbog političkog vakuuma bilans stranih direktnih investicija bio znatno manji, 2,5 milijarde dolara u odnosu na 4,5 milijarde pretprošle godine, a dodatne posledice smanjenog priliva će se osetiti tek sledeće godine”, objašnjava Ekonomistova sagovornica. Mnogi investitori su već sasvim odustali od namere da uopšte ulažu u Srbiju, jer za njih nije bio dobar signal da se na formiranje vlade u jednoj modernoj parlamentarnoj demokratiji čeka pola godine ili jednostavno nisu imali vremena ni živaca da na to čekaju.

Osim toga, u Srbiji ne postoji jasna državna strategija kao u okolnim zemljama, gde se zna koje su to industrijske oblasti u koje je poželjno ulagati i onda se investitori na razne načine stimulišu da ulažu baš u te sektore. Istina, kod nas je pre godinu i po dana doneta Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, po kojoj se za svaku grinfild ili braunfild investiciju investitoru isplaćuje od dve do deset hiljada evra po novom zaposlenom. Međutim i tu postoji problem, jer prema tumačenju Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, premda se to uredbom ne precizira, investitor dobija novčani podsticaj samo u slučaju da preuzme kompaniju.

“Ako uzme halu u zakup od druge firme, kao u slučaju nemačkog Drekslmejera, koji je nameravao da braunfild investicijom zakupi halu u Zrenjaninu, on ne može da računa na taj novac. Postavlja se pitanje šta je interes države i zašto ne izlazi u susret investitorima, jer to što bi neko kupio fabriku nije garancija da je neće prodati za godinu dana. S druge strane, Drekslmejer nije dobio podsticajna sredstva bez obzira na to što bi zaposlio 2.000 radnika i uložio između sedam i deset miliona evra u naredne dve godine”, kaže Branislav Bugarski, predsednik Vojvođanskog fonda za razvoj (VIP) i dodaje da je potrebna evolucija propisa - pošto postojeći očigledno ne stimulišu investitore.

Uredba nije bila dovoljno stimulativna ni za japansku kompaniju Jazaki. Prema rečima Vesne Perić, Japanci su odustali od nakane da izgrade fabriku automobilskih delova u Srbiji u koju bi uložili 20 miliona evra i odlučili su se za Slovačku. Jazaki je tamo dobio osam miliona evra, a ovde bi dobio najviše dva miliona evra za istu investiciju, smatra Perićeva. Iako naizgled skupa za državu, od te investicije bilo bi mnogostruke koristi. Pored otvaranja novih radnih mesta i povećanja izvoza, Japanci bi, da su otvorili fabriku u Srbiji, imali jak demonstracioni efekat na druge strane investitore, jer su poznati po konzervativnosti i studioznom donošenju odluka o ulaganjima.

Efekat prelivanja

Centar za liberalno-demokratske studije nedavno je uradio analizu efekata dolaska stranih investitora. Boris Begović kaže kako se međusobno, po efektima na privredu zemlje, ne razlikuje nijedna strana direktna investicija. “Pritom mislim na indirektne posledice stranih ulaganja. Naime, taj ‘spill over’ efekat, efekat prelivanja, ispoljava se najviše pri zapošljavanju i pri stvaranju podugovaračkih lanaca. Kad stranac zaposli domaćeg radnika, on ga obuči da radi u skladu sa zahtevima njegovog, modernog načina poslovanja. Taj zaposleni će raditi i na drugim mestima, u domaćoj firmi i prenositi dalje usvojenu savremenu poslovnu politiku. To je prvi efekat. Pored toga, velike korporacije moraju da unajme podugovarače za svoje poslove. Osim što aktiviraju sektor malih i srednjih preduzeća, stranci ih teraju da usvoje stroge standarde i propise poslovanja”, objašnjava Begović.

Boris Begović iz Centra za liberalno-demokratske studije smatra kako državne subvencije i razne poreske olakšice ili potpuno oslobađanje od poreza nisu presudni da se investitor odluči za Srbiju. “Naime, radi se o velikim investitorima, kojima u strukturi raspoloživog kapitala za ulaganje taj državni podsticaj ne pokriva troškove u značajnom obimu. Pre svega, njemu je bitno koliko lako može da uđe na ovo tržište, odnosno uz koje troškove može da posluje ovde”, kaže Begović.

On smatra kako politička nestabilnost u zemlji ne mora nužno da odbija investitore, a na pojedine čak može da deluje stimulišuće. “U istoj toj zemlji, sa istom političkom nestabilnošću, bilo je toliko investicija u bankarskom sektoru, pa je danas većina banaka u stranom vlasništvu. To jasno ukazuje da su barijere veće pri ulasku stranih investitora u druge oblasti, a ne da je presudan faktor to što je ovde politički nestabilno. Opet, ni druge zemlje u okruženju nisu bile politički stabilne, pa su uprkos tome, uklanjajući druge prepreke, privukle strane investicije. Oni investitori koji bi da dođu u Srbiju čak razmišljaju kako je bolje da sada uđu na tržište, pre nego što se ono stabilizuje, kada krenu i drugi da dolaze”, tvrdi Begović.

Mito-manija

Kome je do bioetanola još?

Da se za grinfild investicije u Srbiji vlast zalaže uglavnom samo deklarativno pokazuje još jedan primer. Mađarsko-američki konzorcijum Bajotek enerdži (Byotech Energy) nameravao je da uloži 380 miliona evra u izgradnju fabrike bioetanola u industrijskoj zoni Zrenjanina. Planirana je i izgradnja luke na Begeju preko koje bi se biodizel izvozio u zemlje Zapadne Evrope. Kako je najavljeno pri zaključivanju ugovora u septembru prošle godine, bila bi to tehnološki najnaprednija fabrika te vrste u Evropi, koja bi upošljavala 300 radnika, dok bi u pratećim delatnostima (proizvodnji sirovina, transportu) bilo zaposleno petostruko više. Međutim, sve su prilike da od ove “najveće investicije u jugoistočnoj Evropi” i “posla veka” neće biti ništa. Kao razlog su navedeni nerealni zahtevi investitora da im država Srbija garantuje određene količine sirovina za proizvodnju tog biogoriva, (premda su zvaničnici Bajoteka naglasili da bi veći deo sirovina uvozili iz okolnih zemalja), te da u domaćem zakonodavstvu ne postoji Zakon o bioetanolu.

U Srbiji se zemlja ne može kupiti, već može samo da se zakupi na određeno vreme, što ne bi bilo sporno (mada je u okruženju situacija drugačija) da su rešena svojinska prava nad tom zemljom. U većini slučajeva, zbog nerešenih restitutivnih prava - gde u opštinskim katastrima nije jasno ko je vlasnik zemljišta, dobijanje dozvole za izgradnju može potrajati godinama. “Ako vam je potrebno dve godine za dozvole, treba vam još jedna godina da izgradite objekat, a ako je u pitanju fabrika - potrebne su bar dve godine.

To je četiri godine ukupno. U tom razdoblju nema nikakvih prihoda, a ispustili ste dosta poslovnih prilika na tržištu ili su one potpuno nestale”, kaže Roland Vas, direktor sektora za poslove sa privredom Raiffeisen banke. Banke su te kojima se strani investitori obraćaju kada žele da čuju nepristrasno mišljenje o dobrim i lošim stranama ulaganja u određenu zemlju. Vas dodaje kako stranim investitorima nije teško da se pomuče oko dobijanja dozvola za izgradnju, ali da je za njih ključno da se unapred zna koje sve procedure treba proći, u kojim institucijama, i u kojem vremenskom periodu mogu da očekuju da će ceo proces oko dobijanja dozvola biti gotov.

Umesto toga, zasad strani investitori moraju da se izbore sa srpskom navikom podmićivanja državnih činovnika ako žele da se što brže domognu dozvola. Iako im je strano da umesto predvidljivih procedura u institucijama moraju da “poznaju pravog čoveka na pravom mestu”, to je trenutno jedini način da se čitav proces ubrza. “Ako je ima, korupcija je dominantna na nižim nivoima odlučivanja, u lokalnoj samoupravi, pre nego na nivou ministarstava”, tvrdi Roland Vas.

Boris Begović, pak, tvrdi suprotno. “Strani investitori ne žele da pričaju o korupciji. Oni će veliki posao da završe na visokom nivou, sa premijerom ili resornim ministrom, ne žele uopšte da gube vreme sa lokalnim činovnicima. To je naš model ‘one stop shop’-a za dobijanje dozvola”, kaže Begović.

Razmaženi radnici

Pomak

Slovenački lanac supermarketa Merkator bio je jedna od prvih grinfild investicija u Srbiji, pre sedam godina. Žiga Debeljak, predsednik uprave Merkatora, kaže kako im je u početku bilo potrebno čitavih pet godina za pribavljanje urbanističkih dozvola za izgradnju objekta. “Lokacija na kojoj će se naći supermarket je ključna za posao, pa smo zato bili spremni da čekamo tako dugo. Takođe, u Srbiji je jako bitno ko je vlasnik zemljišta i svaki investitor mora to da ima na umu”, poručuje Debeljak i dodaje kako je u Hrvatskoj Merkator takođe morao da čeka pet godina za izgradnju jednog objekta, premda ta država nema nerešene svojinske odnose nad zemljištem.

Debeljak kaže kako se sada u nekim opštinama u Srbiji dozvole dobiju za svega nekoliko nedelja. “Poslednji objekat koji smo otvorili u Inđiji primer je dobre saradnje sa opštinskim vlastima. Generalno se na nivou Srbije brže dobijaju dozvole u poslednje dve godine”, tvrdi Debeljak.

Merkator zapošljava tri hiljade radnika po trgovačkim centrima u Srbiji, a u proteklih sedam godina je uložio između 300 i 400 miliona evra u Srbiji, od čega su tri četvrtine grinfild investicije.

Osim dugotrajnog i neretko koruptivnog puta do dobijanja dozvole za izgradnju objekta, Srbija za grinfild investitore, koji gotovo kompletno zapošljavaju domaću radnu snagu, više nije ni tako jeftina. Naročito kada je reč o radnicima nižih kvalifikacija, jer su njihove nadnice niže u Belorusiji, Bugarskoj ili Ukrajini, tvrdi Roland Vas. “Što se tiče menadžera, Srbija je konkurentna, ali visokoobrazovani nisu fleksibilni. Pri grinfild investiranju gradi se van gradova, gde je zemlja jeftinija. Teško je ubediti ljude koji su obrazovani da se presele recimo iz Beograda u Lapovo, gde se gradi fabrika”, prenosi utiske stranih investitora Roland Vas.

Investitori se stoga radije odlučuju za braunfild (brownfield) investiranje - kupovinom firme koja je otišla u bankrotstvo, jer je u tom slučaju procedura budućeg poslovanja jednostavnija, smatra Srđan Petrović, predsednik Izvršnog odbora Panonske banke. “Investitor dobija ‘čistu’ imovinu. Kod grinfilda mora da razmišlja čija je svojina na kojoj planira izgradnju, a kupovinom iz privatizacije nasledi radnike koji ili nisu kvalifikovani ili ih je previše. Pored toga, mora da se nosi sa dugovima i nenaplaćenim potraživanjima, a u slučaju stečaja ne mora ništa od toga. Čak je u poslednje vreme čest slučaj da investitor čeka da dođe do stečaja, pa da onda kupi neku fabriku i krene sa proizvodnjom”, kaže Petrović.

Izvor: [www.b92.net / Piše: Snežana Krivokapić | Izvor: Ekonomist]

Čitanja: 3666 | Komentara: 1 | Dodaj komentar

Aleksandar, 02. 02. 2008.:
Ovo je odlièna analiza. Nažalost! Bez investicija nema razvoja, a grinfild i lokalni investicioni fondovi su tu najbolji primer.

TV gubi tron, internet reklamni gigant -
TV gubi tron, internet reklamni gigant

Internet će do 2017. biti najveći medij za reklamiranje na 12 ključnih tržišta, koja čine 28 odsto globalne potrošnje na
Struja skuplja -
Struja skuplja

Predlog Vlade MMF-u je da zasad građani ne plaćaju akcizu na struju, što znači da ona tokom leta poskupi, ali
Lični bankrot -
Lični bankrot

Narodna banka, državni organi, u saradnji sa MMF-om, Svetskom bankom i EBRD-om, rade na strategiji za sistemsko rešavanje problema problematičnih
kad će nam biti bolje? -
kad će nam biti bolje?

Računica Fiskalnog saveta kaže da, uz predviđene mere, nema šanse da do kraja 2017. Srbija „izađe na zelenu granu”. Za
Plan otkaza u javnom sektoru -
Plan otkaza u javnom sektoru

Krajem aprila biće predstavljen zakon o racionalizaciji javnog sektora, kaže za „Blic“ ministarka državne uprave Kori Udovički.Udovički je objasnila da

John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda