Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

ČOVEK U EGZILU

13. 07. 2008.

ČOVEK U EGZILU - U manje poznatom spisu „Istina ili govori koji obaraju", Protagora iz Abdere u Trakiji je zapisao poznatu istinu:“Čovek je mera svih stvari: bivstvujućih da jesu, onih nebivstvujućih da nisu". Mnogo godina kasnije, šezdesetih godina prošlog stoleća, strukturalisti će sa filozofskim osmehom koji je „delimično ćutljiv" objaviti smrt čoveka.

„Naše vreme može se misliti samo u praznini nastaloj nakon čovekovog iščezavanja", piše Mišel Fuko u studiji „Reči i stvari".

Ukoliko su ova dva filozofska stava shvaćena kao ikonički znaci vremena, ukoliko se u njima i kroz njih ispoljava čitava jedna stvarnost, istina o toj stvarnosti, onda nam se valja zapitati: šta se desilo sa čovekom? Ili, da li se, nezavisno od strukturopoklonstva strukturalista, odnosno, patološke ničeanske mizantropije, sasvim objektivno može govoriti o nestajanju čoveka?

Takođe, postavlja se pitanje kako je čovek, koji je nekada bio mera svih stvari i kruna Božjeg stvaranja, dospio u tako mizernu egzistencijalnu poziciju. Utoliko mizerniju ukoliko je svest o sopstvenom udesu autoamputirana i premeštena izvan vidnog polja i pune svesti njegove. Kako je taj „mali Bog u blatu" postao niko i ništa, fikcija koja iščezava „kao što na obali mora nestaju sprudovi peska" (Fuko).

Radi se o tome da čovek više nije subjekat istorije i njenih nepredvidivih kovitlaca; nije više subjekat ni društva u kojem živi, jer ga ono, takoreći, transcendira, u jednom ireverzibilnom, frankenštajnovskom razvoju u kojem za čoveka više nema mesta. Čovek nije subjekat ni sopstvenog života, u jednoj posvemašnjoj „naddeterminaciji". Skoro bi se moglo govoriti, dakle, o svojevrsnoj strategiji desubjektivizacije, bez obzira da li je mišljena ili ne, bez obzira da li je eksplicitna ili implicitna.

Kako izgleda, proces nestajanja čovjeka implicitno je sadržan unutar razvoja ili evolucije moderne-postmoderne, imanentan je onome što se eufemistički (i ideološki) naziva progres. Čitava priča je neka vrsta povesne dramaturgije čiji je kraj vrlo neizvestan u vezi sa konačnom sudbinom glavnog ,,junaka"-čoveka. Taj proces sistemskog i sistematskog marginalizovanja čoveka-sve do definitivnog nestajanja-austrijski filozof Ginter Anders je aktuelizovao i obradio u studiji pod indikativnim i inspirativnim nazivom „Zastarelost čoveka".

Naučno-teorijsko istraživanje koje hoće da bude relevantno sa stanovišta etiologije desubjektivizacije mora da ukaže na centralni proces - proces de-formacije čoveka koji se odvija na dva nivoa: najprije, to znači da je čovek pretrpio svojevrsnu sistemsku distrakciju i destrukciju, neku vrstu intrapsihičke implozije i dekorporativizacije fizičkoga bića. Zbog toga se u recentnoj humanističkoj kritici moderne-postmoderne savremeni čovek identifikuje kao „oštećeni subjekat".

Pored toga, ta de-formacija podrazumeva složeno i delikatno menjanje čovekovog ontičkog background-a, njegova tu-bitka, razaranje njegove ontološke forme. Naime, najmanje još od vremena Aristotela, ljudska duša je shvatana kao njegova forma. Bez entelehije ili forme, čovek je samo potencijal ili materija. Ako nema entelehije individualnog čovekovog bića, onda njenu ulogu preuzima i zloupotrebljava „društvo totalnog upravljanja ljudima" ili dehumanizovana represivna kultura, kao entitet sui generis.

Tada ulogu entelehije, nakon izvršene de-formacije, preuzimaju transpersonalni entiteti, kao što su javno mnenje, publika, masa, političke organizacije, „društveno biće". Ili, drukčije formulisano, entelehijom postaju bezlične strukture. Naravno, čitava kultura može postati neka metaindividualna entelehija sa snažnim oblikovnim i preoblikovnim silama i zamajcima. Na toj podlozi odigrava se i ostvaruje onespokojavajuća i duboko neprihvatljiva ideologija desubjektivizacije. Jednu od faza u procesu desubjektivizacije supsumira opskurna sintagma „ljudski materijal".

Svaka akcija - politička, filozofska ili sasvim operativna - koja hoće da ukida ljudsku dušu, konsekventno pripada strategiji desubjektivizacije i vodi nestajanju čoveka. Duša kao entelehija je suština čoveka. Bez nje, tek bez nje, čovek je tabula rasa, prazna ljuštura, spreman za neizvesna i sumnjiva formiranja i preformiranja, uperena, zapravo, protiv ljudskog u ljudima. U konstelaciji „zaborava duše", približavamo se kraju čoveka. U svetu kontaminiranom materijalizmom, da se poslužimo jednom distinkcijom Svetog Avgustina, čovekova duša prestaje da bude „duša kao suština" i svodi se tek na dušu kao pokretač (energija).

Telo sam i samo telo - uzvikuje u njegovom djelu „Tako je govorio Zaratustra" Fridrih Niče. I ta rečenica je čista glupost, pa makar je izrekao i ovaj uticajni njemački filozof. Ali stvari idu svojim neumitnim i, izgleda, neopozivim tokom. Još od vremena francuskih prosvetitelja-materijalista, čovek se posmatra samo kao puki fizikus, neka vrsta suptilne mašine. U to vreme nepostojanje ljudske duše se dokazuje i sasvim grotesknim eksperimentima. Jedan od njih je merenje težine umrlog čoveka. Iz nepostojanja razlike u težini između živog i i mrtvog tela, izvodi se zaključak o neegzistenciji duše. Sve je to dio istorije desubjektivizacije. Ali nestajanje čoveka tek je trebalo da doživi društveno-istorijsku akceleraciju u 20. vijeku. Danas naučnici humanističke orijentacije brane, ne toliko dostojanstvo čoveka, koliko njegovo pravo na sopstvo, na različitost, na elementarnu egzistenciju. Razvijaju se polemike kojima se pokušava dokazati, odnosno, ospori ti da postoji principijelna razlika između čoveka i mrava. S druge strane, takođe, da postoji suštinsko razlikovanje između čoveka i mašine.

Desubjektivizacija je poseban zamah i nove dimenzije zadobila od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Od tada se, naime, čovek sve više počinje posmatrati kao pokretni kibernetski sistem koji svoj raison d'etre iscrpljuje u prijemu i obradi bezbrojnih informacija.

Komutacija polova, čovek kao automat, čovek kao jedna od životinjskih vrsta i ništa više - to je još sadržavalo u sebi, ako ne ništa drugo, mogućnost restitucije i rehabilitacije humaniteta. Nazirala se potencijalna opcija za čovekov comeback ili možda revange. Usponom kibernetike kao svedruštvene ideologije i njenom narastajućom dominacijom - shvatanjem čoveka kao procesora informacija- ulazimo u doba nove antropologije i društva bez čoveka.

Radikalna teorija o čovekovoj izgubljenoj poziciji, odnosno, teorija desubjektivizacije, ne može se dezavuisati zbog pukog pozitiviteta ili fizičke evidentnosti čovekovog prisustva. Čovek kao Drugi, u našim očima i ukupnom doživljaju gubi svojstvo ličnosti, čak kao da ne poseduje puku trodimenzionalnost. U vezi sa tim valja nam se prisetiti karakterističnog pojma francuskih postmodernista. To je pojam „teleprisustvo", sada sve više primjenljiv na živog čoveka. Popularan novi termin u slengu, koji se sve više ustaljuje u interpersonalnoj komunikaciji mladih ljudi, nesvesno odražava upravo tu činjenicu „teleprisustva". To je termin „lik", koji ima značenje i funkciju označavanja drugog čoveka. Kako to već biva, jedan indikativan termin indicira duboke psihološke promene i proizilazi iz skoro hipnotičkog doživljaja sveta ili dvodimenzionalizovane „televizijske percepcije".

Istovremeno, diskurs o desubjektivizaciji nužno obuhvata i pitanje krize morala ili disimilacije etičkog, bez obzira na tzv. situacionu etiku, ideologiju imoralizma i socijalnog darvinizma. Moral je protoplazma ljudskog, pa je svako ukidanje etičkog, u bilo kom obliku, direktno proporcionalno ukidanju ili luciferijanskom prekreiranju čoveka.

Reč je o nekoj vrsti unutrašnje anamorfoze. Nestajanje čoveka je unutrašnje a ne spoljašnje. O desub jektivizaciji se govori kao o procesu što podrazumeva postupnost i insistentnost u vremenskoj dimenziji. Dok se autohtoni i esencijalni delovi ličnosti anihiliraju, imanentni sadržaji ljudske duše se sistemski i sistematski ekstrahuju u spoljašnje polje realnosti i uništavaju. Istovremeno, u procesu „ospoljavanja", eksterni, normativni agensi i socijalni „molekuli" se sistemski introjiciraju.

Iščezavanje ljudskog je sadržano u našem svakodnevlju. Samo nas inercija ljudskog ili „stanje parcijalnog sna" sprečava da to vidimo. Govorimo o visokorazvijenim društvima - ocenjivano prema ekonomskim parametrima. Radi se o nesporno „bolesnim društvima" čovekovog pada, a i čovekovog kraja.

Od sada, čovek je u egzilu, autsajder u sopstvenom svetu. Ako smo nekad skupa sa Hajdegerom i egzistencijalistima govorili o „čovekovoj bačenosti u svet", danas nas suštinsko preformiranje čoveka nagoni na preformulaciju i zaključak o čovekovoj izbačenosti iz svijeta.

mr. Bojan Jovanović

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 4003 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda