Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

DRUŠTVO BEZ RAZMIŠLJANJA

13. 04. 2008.

DRUŠTVO BEZ RAZMIŠLJANJA - Misliti mišljenje je jedan od najtežih zadataka za ljudsku misao. Da li, zapravo, razumijemo proces mišljenja, da li znamo kako mislimo, i da li uopšte mislimo. Pitanje šta je misao po sebi je misteriozno. Zato je sasvim neprotivurječno ako se kaže da je nemoguće dati realnu definiciju misli. Konačno, kada se bolje razmisli, izgleda kao da je nemoguće dati i jednu realnu definiciju; ili, svaki definiendum je na neki način „stvar po sebi“, za svakoga istraživača, za čovjekov duh po samoj prirodi njegovoj.

Diskurs o mišljenju se već u samom početku neizbežno suočava sa svojevrsnim mitom o mišljenju. To je, zapravo, mit o čoveku koji misli, koji promišlja sebe i svet. Medjutim, recentna kritička teorija, shvaćena u najširem smislu te reči, neretko se eksplicitno suprotstavlja toj /pret/ postavci o čoveku kao eminentno i imanentno misaonom biću. Tako, na primer, nemački sociolog kulture Karl Manhajm smatra da čovek uopšte ne misli, već da to, umesto njega, čini grupa. U studiji „Ideologija i utopija“, ovaj teoretičar piše:“Individua samo u ograničenom smislu stvara iz sebe same način govora i mišljenja koji joj pripisujemo. Ona govori jezikom svoje grupe; ona misli na način na koji misli njena grupa(...) Dakle, ne misle ljudi kao takvi kao izolovane individue, nego ljudi misle u odredjenim grupama koje su razvile specifičan stil mišljenja“. Ocenjujući da je, u tom smislu, svaka individua „dvostruko predeterminisana“, Manhajm zaključuje:“Strogo uzeto, zaista je netačno kada se kaže da pojedinačna individua misli“.

Ove socioantropološke analize teorijski su koherentne sa još jednom relevantnom teorijom o savremenom čovjeku, sa strukturalizmom. Filozofi strukturalizma su, sagledavajući ontičku i egzistencijalnu čoveka u totalitetu moderna-postmoderna, došli do sličnih, i samo naizgled, radikalnih zaključaka. Naime, po mišljenju „strukturalista“, /više/ nije ni tačno ni adekvatno ako se kaže da čovek misli. Već, u skladu sa jednom širom, fundamentalnom i neobjavljenom inverzijom, koja se postepeno desila, danas treba obrnuti tradicionalni odnos subjekta i objekta. Drugačije rečeno, nije više čovek ni subjekat ni mišljenja, kao što više nije ni subjekat istorije, društva, pa ni sopstvenog života. Tačnije, može se govoriti samo o fikciji ili zabludi subjektivnosti. Otuda je, naizgled paradoksalno, na pitanje: ko misli, nužno i tačno odgovoriti: misao.Zato strukturalisti i kažu da „misao misli“.

U XIX vijeku, filozof Niče je postavio pitanje: Ko govori ? U prošlom veku, strukturalisti su skupa sa filozofom Hajdegerom, odgovorili da „govori govor“. Analogno tome, otrgnuta misao modernog čoveka, neurotičnog čoveka, misli koristeći čoveka kao sopstveni medijum. Izmedju ove misleće misli, i onoga što psiholozi /i psihijatri/ zovu „prinudna misao“, treba praviti razliku, iako su razlikovanja manja od sličnosti. Jer, „prinudne misli“ su tek granični i ultraindikativan primjer te misli koja misli a o kojoj je upravo reč.

Francuski teoretičar Žorž Fridman , u studiji „Kuda ide ljudski rad“, navodi primere iz prakse nekih britanskih fabrika. Tamošnji poslodavci, naime, imaju poseban „recept“ za prijem radnika na proizvodnoj traci. Najprije, svi kandidati moraju da urade neku vrstu testa koji obuhvata opšte znanje i inteligenciju. Onda se, tako dobijena lista kandidata jednostavno okrene, i, primaju se oni sa najslabijim rezultatima, najneinteligentniji. Fridmanovo objašnjenje glasi: poslodavcima ne trebaju pametni radnici, oni koji misle. No, istovremeno, izgleda da to odgovara i samim radnicima. Prema svedočenju megaindustrijalca H. Forda, „radnici traže zanimanja koja ne zahtevaju veliki mišićni napor, ali pre svega traže takve poslove koji ih ne primoravaju da misle“.

U studiji „Dijalektika prosvetiteljstva“, svojevrsnoj spektralnoj analizi industrijske civilizacije, Teodor Adorno i Maks Horkhajmer zapažaju da u savremenom društvu mišljenje postaje, kako kažu,“ kratkoga daha“, misaone sveze se odbijaju kao neudoban i nekoristan napor. Ovi teoretičari vele, zapravo, da mišljenje postaje „staromodni luksuz“, ili, da navedemo drugu jednu formulaciju, „armchair thinking“. Njihov kolega iz ekipe „frankfurtskog kruga“, Herbert Markuze, sličnog je mišljenja. On misli da u modernom /anonimnom/ totalitarizmu zapravo ne postoji istinsko, a to znači „negativno mišljenje“. Znači, nema mišljenja koje dovodi u pitanje, koje transcendira postojeće, koje negira negacije i mistifikacije. Jedno moguće, i retoričko pitanje, u vezi sa tim, moglo bi biti: a kakvo drugo mišljenje uopšte može biti, ukoliko treba da ostane kao identično njezinome pojmu. Navikli smo se, izgleda, na surogate i imitacije mišljenja, i tako zaboravili na to što je istinsko mišljenje i na njegovu emancipatorsku i oduhovljujuću snagu. Stoga neće biti iznenadjujuće ukoliko se kaže da izvan bilo kakvog radikalnog diskursa, a radi njega samog, valja nam zaključiti da danas svako mišljenje postaje ipso facto manjinsko.

Zamislimo, za trenutak, jedno društvo gde, zapravo, niko ne misli. „Mi“ mislimo da „oni tamo“ misle; oni tamo, pak, misle da mi ovamo mislimo, a u stvari, niko ne misli, u jednoj posvemašnjoj "naddeterminaciji“. To je ono što se zove projektovana očekivanja. I na tome su zasnovane mnoge manipulacije i obmane. Na primjer, mistifikovanje vlasti, koje, pre svake racionalne kritike, onemogućava da se predmet opažanja , odnosno, kritike, identifikuje u njegovim realnim proporcijama i objektivnim okvirima. Slično onome što pokazuju neka istraživanja u vezi sa školom, da mnogi učitelji ne vole posebno talentovanu decu, tako isto vlast po definiciji ne voli misaonog pojedinca i namah ga doživljava kao opoziciju per se.

Kako je već u više navrata primećeno, jedan od prepoznatljivih fenomena savremene civilizacije, odnosno, masovnog društva, je i čovek koji o svemu ima mišljenje, iako sam ne misli.

No, konstruišimo sada i obratnu situaciju, društvo, u kojem, recimo, većina ljudi kritički misle. Gde bi, zapravo, „negativno mišljenje“ bilo većinsko. Istini za volju, takvo društvo je, zaista, teško zamisliti. Bio bi to, jednostavno rečeno, raspad sistema. Srušilo bi se čitavo jedno „potemkinovo selo“ laži i obmana koje nazivamo /post/ moderni svet; jedan, zapravo, džinovski simulakrum simulakruma demokratije, izbora, reklamne industrije, potrošačkog društva, maskulture i tako dalje.

Mnogo čitani američki psiholog Skot Pek, autor knjige „Put kojim se redje ide“, navodi slučaj neke Amerikanke koja je kod njega došla po pomoć jer nije sama mogla da reši izvesne porodične probleme. Smatrala je, naime, da oni prevazilaze njene fizičke i intelektualne moći. Pokazalo se, medjutim, da je voljnim naporom intelekta i upornošću uspela da prevazidje i reši te probleme. Kada joj je Pek rekao da bi tako uspešno mogla da rešava i sve druge probleme u životu, samo ukoliko hoće, ona se gotovo pobunila i indikativno odgovorila- „ali, to znači da moram stalno da razmišljam, a ja to ne želim“.

Psiholozi „humanističke“ orjentacije ističu značaj autonomnog i autohtonog mišljenja u samoodredjenju i duhovnom razvoju ličnosti. Ali, kako se, recimo, može govoriti o „samoaktuelizaciji“, na način i u smislu teorije Abrahama Maslova o sammoostvarenoj ličnosti, ako odbijemo da razmišljamo? U krajnjoj liniji, kako uopšte govoriti o ličnosti? Koliko je ta strategija nerazmišljanja prihvaćena i čak izgleda prepoznata kao funkcionalna i praktična, Pek pokazuje navodeći primere roditelja koji svojoj deci upućuju prekore kakvi su „ti previše razmišljaš“. Ili, „kakva korist od razmišljanja“.

Fenomen „života bez razmišljanja“ je našao svoje mesto u analizama španskog filozofa Ortge Gaseta, a u vezi sa „masovnim čovekom“. „Prosečni čovek otkriva u sebi ideje, ali ih on ne zna proizvoditi. On ima misli ali ne zna misliti(...) On će izraziti mnenja ali neće nipošto prihvatiti uslove i pretpostavke koje traži svako mišljenje“, piše ovaj filozof.

Buduće društvo, benigno nazvano „postinformatičko“, biće po svojoj socijalno-političkoj ustrojenosti jednoumno. U tom virtuelnom uredjenju, fundamentalno drugačijem, biće ostvaren potajni san svake totalitarne, i svake vlasti uopšte: sveopšti konsenzus. Pravi hakslijanski ambijent, gde će do paroksizma, i s one strane svakog zamislivog iracionalnog u politici, biti dovedena projekcija „nove države“, koju je u XVII veku iznio ekonomista Adam Smit. „U bogatim i trgovačkim društvima, predvidjao je Smit, mišljenje ili umovanje postaje poput svake druge delatnosti poseban posao, koji obavlja veoma mali broj ljudi što snabdevaju ogromne mase trudbenika vaskolikim mišljenjem što ga ove poseduju“.

Teško je, doista, i sa Smitom, i bez njega, odoljeti očevidnosti, ne samo analitičko-teorijskoj, već i svakodnevno-praktičnoj, kako, ne primjećujući to, hitamo ka ostvarenju tog totalitarnog cilja. Cilja koji se zove, pojasnimo još jednom, društvo opštega konsenzusa, ili, „društvo bez razmišljanja“.

Mr Bojan JOVANOVIĆ

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 3549 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda