Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

DVOLIČNA PRIRODA NAUKE


DVOLIČNA PRIRODA NAUKE - Od vremena kada je polunagi i egzaltirani Arhimed trcao ulicama Sirakuze, vicuci „Eureka“, nauka je prešla skoro fascinantan razvojni put, za koji bi neko brzopleto mogao da kaže- per aspera ad astra. Jer, od sumnjive aktivnosti ekscentricnih i ekskomuniciranih autsajdera, nauka je danas postala vodeca društvena sila. U stvari, nije preterano reci da je nauka na neki nacin jednako ravna sa politikom, i da se cesto odnos izmedju nauke i politike, menja u korist ove prve.
       Vec odavno, od starogrckih vremena, preko Makijavelija, Monteskjea, do Hegela, identifikujemo izvesne uticaje eminentnih mislilaca na tadašnju politiku i vlast. Uopšteno govoreci, uticaj nauke je mnogo veci, jer sama filozofija, ma koliko bila emancipatorska, uticajna i revolucionarna, ne bi mogla da se realizuje ukoliko nema naucnu logisticku potvrdu.
Svaka valjana analiza fenomena nauke, po pravilu ukazuje na njenu pitijsku prirodu. Poput nekog protejskog stvorenja, nauka se ukazuje i kao konzervativna, i kao progresivna, kao konstrukcija i kao destrukcija, kao olicenje dobra i zla- sve u isto vreme. Locus clasicus diskursa o nauci, je i ukazivanje na, na primjer penicilin, koji spašava ljudske živote, i otkrice atomske bombe, najstrašnijeg agensa anihilacije u masovnim razmjerama, koji je ikada postojao.
       Kako bilo, nauka ima moc. Novovjekovna scijentizacija politike, prosti je rezultat saznanja da integracija nauke i politike uvecava njihove pojedinacne snage do neslucenih razmera. Kada je sociolog i psiholog Gistav Le Bon, objavio svoje poznato delo “Psihologija gomile“, vodeci evropski i americki politicari su želeli da im ovaj naucnik, bude neka vrsta mentora. Iako su deklarativno bili odbacivani, jer su implicitno razotkrivali stvarnu prirodu vladavine i u socijalizmu i u kapitalizmu, Le Bonova psihologijska saznanja su primenjena i u politici.
       Medjutim, ako je nauka Baš celik, onda je pravi izvor njene moci tehnika i tehnologija. Da li bismo, na primer, mogli da govorimo o potrošackom društvu, ukoliko ne bi postojala automatizacija, beskrajna proizvodna traka, koju je izmozgala nauka. Naše analize i teoretisanja o demokratiji i slobodnom javnom mnenju, ne bi imala nikakvog smisla, ukoliko ne bi bilo markonijevskog „bežicnog telegrafa“, ili pokretnog štamparskog sloga Johana Gutenberga. Bez izuma parne mašine Džemsa Vata, ne bi bilo liberalizma i tržišne ekonomije.
       Druga vrsta moci nauke je u njenoj sposobnosti iracionalne sugestivnosti. Drugacije kazano, nauka je emitor virusa uma, i njene eksplicitne i implicitne kontaminacije, reorganizovale su mentalne obrasce i kulturne paradigme. Svet u kojem sada živimo, predstavlja materijalizaciju svih onih projekcija koje su u naucnom umu sa neskrivenim fanatizmom težile promeni starog poretka po svaku cenu. Covekova vlast nad prirodom, zbog koje skupine kao što je „Grean peace“ smatraju da je covecanstvo na rubu, naucno je zasnovana i uoblicena, ostvarenjem starog sna Frensisa Bekona. Na opštem planu, živimo u decentralizovanom svetu, na margini svemira, što je zasluga Nikole Kopernika. Trodimenzionalni prostor nije objektivna datost, nego je jedna vrsta iluzije, posledica matematickog obrazovanja i usvajanja njutnovske apstrakcije praznog, homogenog prostora.
       Svoju društvenu moc i svoj legitimitet, nauka, zapravo, crpi iz otkrica iz oblasti prirodnih nauka. Tako se ona nametnula. Uspesi nauke u oblasti botanike, hemije, anatomije i fiziologije, dali su joj autoritet. Otkrice prirodnih zakonitosti, ili Galilejev teleskop, ili Levenhukov mikroskop, i iz toga proizašlo otkrice ljudske celije, ili materijalne opeke- atoma, doprineli su ne samo etabliranju nauke, vec i njenoj sve vecoj psihološkoj i društvenoj dominaciji. Postepeno je stvorena iluzija kako se isti uspesi mogu postici i u svim drugim oblastima, i tako legitimitet nauke treba prihvatiti i priznati generalno, i bez ostatka.
       Saznanja stecena u sferi prirodnih nauka, naprosto su prenesena i primenjena na covekov privatni i društveni život. Tipican primer za tu neopravdanu scijentisticku eksteriorizaciju, predstavlja darvinisticka teorija evolucije. Komentarišuci tu naucnu težnju ka sugestiji i pridobijanju, odnosno, ka manipulaciji, Džozef Vajzenbaum , profesor na Masacusetskom institutu za tehnologiju (MIT), i sam naucnik, kaže da naucni iskazi nikada ne mogu biti sigurni, u njih se jedino može imati manje ili više poverenja.
Naucni ideal egzaktnosti, koji je popularan kroz prirodne naucne discipline, pretvorio se u težnju za jednom sveopštom formulacijom stvarnosti, što je dovelo do patološkog redukcionizma, i sve što se nije uklapalo u naucnicke prokrustovske postelje, u njihove „kvantifikacije“ i apstrakcije, imalo se smatrati neegzistentnim. Nastojanje ka sveformalizaciji, predvidivosti i egzaktnosti, odvelo je nauku putem konfrontacije upravo sa njenim idolom, cinjenicama, sa multidimenzionalnom i paradoksalnom realnošcu bivstvujuceg.
       Taj problem postaje narocito delikatan, kada je rec o odnosu moderne nauke prema coveku. Kako da fpormalizujemo coveka? Kako da ga ucinimo predvidivim sistemom- poceli su da se pitaju naucnici. Kako da se socijalni psihološki zakoni ucine analognim onima u fizici, ili hemiji. Top je pitanje koje kao nekrofilicna fiksacija, opterecuje nauku. Pokušaj da se reši problem covek, rezultirao je kibernetickom antropologijom, i bihejvioristickom koncepcijom o coveku kao prostom organizmu, mehanizmu koji, poput najprostijih jednocelijskih organizama, funkcioniše na principu nadražaj- reakcija.
       Reci da je nauka neka vrsta primenjene magije, nije samo retoricka figura, vec i podsecanje na prave društveno-istorijske korene nauke. Jer, naucnici, ti žreci savremenog neotribalizma, isturene su figure u velikoj psihološkoj igri, koja nije daleko od animizma sui generis. Psihološki gledano, male su razlike izmedju matematickih ili fizikalnih formula, i ritualnih inkantacija, kojima su arhajski vracevi i šamani pokušavali da prizovu natprirodne sile, da ovladaju prirodnim silama i silama prostora. Ako za silu gravitacije saopštimo odgovarajucu fizikalnu formulu, sa stanovišta modernog primitivnog mentaliteta, to ima funkciju nekakvog ovladavanja, i stavljanja pod kontrolu. U pozadini, nalazi se patološka potreba za izvesnošcu , kao i potreba za kontrolom po svaku cenu.
       Prvi naucnici su se podjednako kao i naukom u užem smislu, bavili i magijom u pravom smislu te reci. Djordano Bruno nije sebe doživljavao kao naucnika prevashodno, vec kao nekog maga, koji, prema sopstvenim recima Brunovim, komunicira sa nevidljivim duhovima i izdaje im naredjenja. Prvi hemicari su bili alhemicari, a prvi astronomi astrolozi. Bavljenje nenaucnim oblicima nauke, tajnovitim operacijama, nije bilo strano ni Isaku Njutnu, koji je to krio, s obzirom da ondašnji establišment, nije bio naklonjen nehrišcanskim oblicima misticizma.
       U pokušaju da prirodu i svemir stavi u fioku mehanicke fizike, i, cinilo mu se, svemocne matematike, Njutn zastade pred, pokazace se nerešivim, problemom sile zemljine teže. Ne videci nikakvo drugo, termodinamicko ili flogistonsko rešenje, Njutn je oznaci kao neku vrstu okultnog svojstva. Zbog toga su mu se njegovi kriticari rugali, ukazujuci mu da je njegovo „razrešenje“ misterije gravitacije, svojevrsno upravo onoj srednjevekovnoj mapi prirode i sveta, koju je Njutn silno želeo da ospori opozove.

Mr Bojan Jovanovic

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 3767 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda