Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

GRANICE FILOZOFSKOG I LJUDSKOG SAZNANJA

12. 04. 2008.

GRANICE FILOZOFSKOG I LJUDSKOG SAZNANJA - U spisu „Logika" njemacki filozof Kant se pita: šta mi je dato da znam? U stvari, to pitanje je nesumnjivo povezano sa pokušajem ovog filozofa da odredi granice filozofskog, a time i ljudskog saznanja uopšte, kako bi se samim filozofija mogla uspostaviti kao nauka. Pokušaj da se razreši gordijevski cvor granica moci ljudskog saznanja, odveo je Kanta na pozicije prosvecenog agnosticizma i gotovo berklijevskog solipistickog ukidanja stvarnosti stvarnog. Radi se o fundamentalnom pitanju. Šta mogu da znam, to je ishodišni problem, buduci da od nacina na koji se on filozofski, kulturno i naucno rešava, zavise mnoga druga pitanja i mnogi drugi odgovori na ta pitanja. Kako bilo, u krajnjoj instanci, problem saznanja ima politicke i ideološke konotacije. Od samog pocetka njenog, bazicni filozofski problem je problem odnosa izmedu bica i mišljenja. U osnovi, sve do danas, filozofija nije dala nužan i neopoziv odgovor u vezi sa tim problemom, bez obzira na inspirativne i instruktivne pokušaje kakvi su presokratovski monizam, hegelijanski panteizam, ili kvazifilozofska materijalisticka teorija odraza.

Svaka vlast kao puko nesvesno orude u službi jednog naddeterminisanog poretka, teži da pitanje saznanja dezavuiše, odnosno, da ga od transcendentalnog i politickog, pretvori u tek pedagoško i zatvoreno pitanje. Prirodna težnja svakoga covjeka da sazna ili spozna svoj svet i sebe samog u savremenom kripto totalitarizmu se smišljeno ideološki anticipira, zatvara i obesmišljava gotovim ideološkim receptima i duhovnom standardizacijom. I, zapravo nece biti iznenadujuce, ukoliko se kaže da recentna, prototalitarna država, služeci se delikatnim i potražnim instru¬mentarijem, hoce da ukine i samu psihološku i intelektualnu osnovu istinskog saznanja, a to je zapravo ono što jeste mišljenje po sebi, razmišljanje.

Otuda je, analizirajuci unutrašnju fiziologiju i stanje duha unutar savremene civilizacije, Herbert Markuze došao do zakljucka da je identifikovao odsustvo negativnog mišljenja, kao posledicu sistematskih i sistemskih akcija pacifikacije. Upravo tu pitanje saznanja postaje ideološko i politicko pitanje. Jer se, naime, radi o pokušaju nekog zatvaranja horizonta, kako bi se polivalentna realnost neprirodno ucinila kompatibilnom sa dominirajucim ideološkim obrascima. Tako bi ideologizovani odgovor na kantovsko pitanje šta mi je dato da znam bio: samo ono što je normirani horizont dogadaja, zatvoren unutar datog poretka, koji se svojom projektovanom monumentalnošcu i nepomicnošcu, treba konsenzualno prihvatiti kao zadat, za svagda.

Slican problem ideologizacije saznanja, prisutan je na filozofskom planu, buduci da je filozofija vec nekoliko vekova prestala da bude plemenita veština prijatelja mudrosti i postala oblik neoperacionalne politike. Najpre je sa Dekartom, senzualistima i prosvetiteljima, covek za sebe inaugurisan u neprikosnovenog i legitimnog subjekta saznanja, koji kao zdravorazumsko bice saznaje istinu samostalno. Potom je sa Kantovom kritikom cistoga uma, taj isti subjekat saznanja bio de facto suspendovan, kao onaj koji je jedini pozvan u stvarima znanja i istine, ali koji istovremeno, objektivno, ne može da stekne opšte i nužno znanje i da sazna istinu. Tako je covek tek što je osloboden od srednjevekovne zavisnosti i malodobnosti, koju je sam skrivio, u jednoj drugoj ravni, ali bez suštinske razlike, ponovo pretvoren u bice koje treba voditi. Znanje i saznanje gube svoj spontanitet i njemu svojstvenu individualnu mnogolikost i postaju privilegija, posed malobrojne elite, koja je samim tim pozvana da predvodi atomizovanu masu. Medutim, kako se s pravom pita Markuze, ko je taj ko može da garantuje istinitost i nužnost njihovog „prosvecenog“ znanja, odnosno, ko odgaja one koji su odgajatelji.

Paralelno sa tim, opet iz ideoloških razloga, filozofija je neprestano redukovala predmet saznanja, vracajuci se, baš kao i nauka, na pozicije naivnog realizma. Kao u doba prelogickog i pretpojmovnog mišljenja i saznanja, culno saznanje se predstavlja i afirmiše kao jedina tehnika i jedi¬ni izvor saznanja. To je najbolje izrazio Džon Lok, poznatom maksimom da „nicega nema u intelektu, cega nije bilo u culima".

Od iluzivnog i nepouzdanog culnog saznanja, do ere simulacije, samo je jedan korak. Od sada, istina postaje individualizovana, i time relativizovana, jer se u jednoj posvemašnjoj dijalektickoj imploziji ukidaju svi poznati reperi, orijentiri ili ideali, cije je gravitacione polje prirodno okruženje pojedinacnih culnih data, koje su po sebi tek beznacajne informacije. Dakle, saznanje se svodi na analizu ali ne i na sintezu, koja je konceptualno zaboravljena. Izostaje celovita slika sveta, i taj je vakuum znanja nimalo slucajno, zauzela ideološka slika sveta. Samim tim, saznanje se svodi na puku percepciju, koja nije nadgradena misaono i umno.

Pored toga, saznanje se sve više od coveka kao subjekta saznanja, prenosi na transindividualne entitete, kakav je, na primer, javno mnenje. Ono (javno mnenje) poput kakvog nevidljivog hipostaziranog bica sprecava bilo kakvu transcendenciju saznanja. Oci gledaju, ali mozak vidi. Zato je zadatak svake ideologije da bez izuzetka i bez skrupule zaposedne unutrašnje mentalne prostore, i pretvori ih u svoj posed, neobjavljeno. Taj upad represivne ideologije ili posesivnog društva totalnog upravljanja ljudima u podrucje individualnog duha, ostvaruje se putem potpražnog masovnog, obaveznog obrazovanja.

Relativnost saznanja zasnovanog na atomizovanom individualizmu, pregrejanoj i otudenoj perceptivnosti, najbolje su pokazali eksperimenti americkog socijalnog psihologa Semjuela Eša. Ti eksperimenti su pokazali da je cak i najelementarnije culno saznanje nepouzdano i da je podložimo nekoj vrsti konformistickog upodobljavanja. Naprosto, u kriptototalitarizmu, u društvu hipnotisanom medijima, covek vidi ono što mu je putem takozvanog gradanskog treninga sugerisano da vidi. Ili, doživljaj sveta zasnovan na culnom saznanju, je nešto što se stice u procesu socijalizacije. Usadene ili internalizovane ideje kao sastavne komponente dominantnog pogleda na svet, dominantne ideologije, opredeljuju i individualni nacin strukturisanja stvarnosti.

Namesto spontanih ili prirodnih pojmova, inter-plantiraju se u procesu socijalizacije - inkulturacije nauceni, naucni (veštacki) pojmovi. To je neka vrsta dijagrama, odnosno stecene anticipativne šeme. Drugacije receno, ceo ovaj proces lici na softvere za racunar, mentalne programe,koji se sa odgovarajucim poretkom nalaze u odnosu korelacije i ekvivalencije. Sve to, razume se, ukida osnove stvarnog saznanja, kao procesa spoznaje istine, i tako preparirane duhove, cini zavisnim od tog istog poretka.

Umesto platonovskog uzdizanja ljudske duše u duhovne visine, sve do neposredne spoznaje savršene Istine, Ideja, stvarnog znanja, moderno doba karakteriše podredenost spoznaje banalnoj imanenciji. Kako izgleda, nema više posvecenosti istini, u jednoj svekolikoj konfuziji koja nije odviše daleko od onoga što je jedan teoreticar analizirajuci duhovnu konfuziju moderne postmoderne, nazvao „haosmos".

U socijalno psihološkoj atmosferi dominacije instrumentalnog uma i istovremene reifikacije postistorijskog coveka, svako spoznavanje je lišeno svojega spontaniteta i svoje autohtonosti te se svodi na neku vrstu entropijske razmene u kojoj dolazi do dvostruke verifikacije. S jedne strane, covek, sistemska licnost, legitimiše i perpetuira, sam sobom, jedan poredak, koji se hrani i narasta upravo nestajanjem subjekta, coveka. S druge strane, covek kao produžetak ili slepo crevo sistema, potvrduje svoju himericnu pseudoegzistenciju, na marginama bolesnog društva i jednog svemira ispražnjenog od svakog životvornog sadržaja i energije.

Na takvoj društvenoj i psihološkoj pozadini, jasnije se ocrtava jedno dijabolicno, orbitalno prisustvo laži. Ako je nekada, u vreme posvecenosti istini, krajnji cilj svake spoznaje bila baš istina, danas je situacija preokrenuta. Covek koji se temelji u nacelu laži, i sam postaje lažan, jer je poprimio obeležje laži, ništavila, nebivstvije, kao svoj novosteceni „tu bitak". Saznanje istine, nije tek puko intelektualno stremljenje, vec predstavlja onticko antropološku potrebu svakoga coveka. Kako kažu psi¬holozi, na izvorištu svake psihopatologije, ili anksioznosti -neuroze, nalazi se laž.

Šta nam je, dakle, dato da znamo? Posle svega, to je, zapravo, retoricko pitanje. Ako, ipak, odgovorimo na postavljeno pitanje, odgovor bi trebalo da bude alegorija. To znaci da se odgovor može pronacu u VII odjeljku Platonovog cuvenog spisa „Republika".

Mr Bojan JOVANOVIĆ

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 3562 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda