Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

IKONIČKI ZNAK VREMENA


IKONIČKI ZNAK VREMENA -

Tražeći metonimiju koja će najbolje iskazati duh vremena u kojem živimo, neizbežno, stižemo do reči kriza. Jer kriza je očigledno trade marc savremenosti. Kako izgleda, ni jedna druga reč (metafora) – izuzev naravno reči apsurd – ne sadrži u sebi nukleus moderne – postmoderne. Ovaj pojam je poput kakvog ikoničkog znaka koji sublimira široko polje posvemašnje mreže značenja, ali i sasvim konkretnih iskustava i najintimnijih asocijacija.
     Živimo, dakle, u vremenu krize. Ta kriza, međutim, nije lokalna i partikularna već opšta, globalna. Isto tako kriza nije efemeran ili kontigentan fenomen, već se po svemu sudeći, o njoj može govoriti kao o suštinskoj zakonitosti unutar evolucije (ili "progresa") industrijske- postindustrijske civilizacije.
      Fenomenološki posmatrano, zbilja je zanimljivo to što se danas u svim oblastima i oblicima ljudskog pojedinačnog ili društvenog delovanja, kao po pravilu, govori o krizi. Tako se govori o krizi grada, morala, ekonomije i ekologije. Ništa manje, teoretičari identifikuju krizu i u vezi sa predstavničkom demokratijom, racionalnom politikom, obrazovanjem i ličnim i nacionalnim identitetom. O krizi filozofije, mišljenja, nauke i o krizi interpersonalne komunikacije i porodica da i ne govorimo. Bilo da je reč o "suptilnim" ili "grubim" realnostima, nema im valjane specifikacije izvan nekog diskursa o krizi.
      Otuda se čak može govoriti i o svojevrsnom metafenomenu, o krizi same krize, o totalnoj krizi koja negira samu sebe. Jer, sada nestaju svi izvesni reperi, kriterijum i indikatori za indetifikovanje fenomena krize u njegovim normativnim formama i očekivanim proporcijama. Kao što o tome piše Edgar Moren, francuski sociolog krize, u studiji "Doprinos nauci o krizi". "Kad je kriza ogrničena na ekonomski sektor može se poznati po izvesnim brojčanim pokazateljima. Ali čim se proširi na kulturu, civilizaciju i čovečanstvo pojam gubi jasnoću svojih obrisa". Istovremeno, svi poznati i mogući recepti ili formule za neku antikriznu strategiju bivaju rezneti i nestaju u svekolikoj fuzionoj, socio-psihološkoj eksploziji celoga društva. I zato, nezavisno od pojedinačnih "eksplicitnih" kriza, valja govoriti o totalnoj i sveobuhvatnoj krizi savremenog društva.
      No, takva definicija-dijagnoza, ma koliko izgleda dovedena do krajnosti, zloslutna u svom proapokaliptičnom tonu, zapravo je još nedovoljna. Jer, tako se gubi iz vida činjenica da smo suočeni sa imanentom i permanentnom krizom jedne izgubljene civilizacije. Civilizacije koja se brani amputacijom svesti i savesti o sopstvenoj, mizernoj i tragikomičnoj poziciji. U stvari, trebalo bi govoriti ne tek o krizi društva, već i o društvu krize - o krizi kao pravilu i kao sistemu.
      Sledstveno, kriza društva i društvo krize proizvode još jedan tako prepoznatljiv fenomen. To je ličnost krize, ili čovek koji je stalno u krizi. Govorimo, svakako, o medernom, neurotičnom čoveku. U studiji "neurotična ličnost našega doba", psiholog Karen Hornajeva je na korak od toga da ustvrdi da je neuroza, u osnovi, zakonomeran proizvod modernog načina života, (ne)prirodna posledica recentnog načina života, (ne)prirodna posledica recentnog društvenog modela. Taj korak je učinio jedan drugi psiholog, Erih From , koji je u studiji "Zdravo društvo" čitavu civilizaciju definisao kao bolesno društvo. Naprosto, u socijalnoj klimi, "patologije normalnosti" po definiciji slaba i krhka ličnost savremenog, "poslednjeg čoveka", teško može ostati sačuvana.        U tom naponskom polju između posesivnog bolesnog okruženja i prirodnog odbrambenog refleksa koji štiti integritet i mentalno zdravlje pojedinca, nastaje neki neprevladivi interregnum, vakuum ili hronična disfunkcija- odnosno kriza.
U umetnosti se, možda, ponajbolje može identifikovati taj fenomen krize ličnosti (i ličnost krize). Recimo, roman Fjodora Dostojevskog "Zločin i kazna" je nekonvekcialno gledano, svojevrstan diskurs o krizi. Njegov junak, Raskoljnikov, tipična je ličnost krize, čovek rasula i izgubljenosti, uvek u zbrci i nikada nema vremena nizašta, iako bez ikakvih vidljivih obaveza. I kroz samo ime-metaforu svog "junaka" - Dostojevski je najavio stanje svesti i psihe modernog čoveka, koje će se, naročito sa usponom antipsihijatrije, sve više definisati kao zdrava šizoidna osoba. Ako bismo sledili metodologiju sociologije romana, videćemo da i mnogi drugi likovi ruske književnosti 19. veka imaju sličnu "psihologizaciju". I Oblomov, baš kao i Evgenije Onjegin, ili Ivan Karamazov, ličnosti su krize iz koje, makar, naizgled, nema izlaza. Kriza je , hteli to oni ili ne, postala njihov modus vivendi.
      Danas, do paroksizma je dovedena recentna kriza nad krizama. Intelektualni korelat, ili teoriski odraz društva krize u 20. veku je i egzistencijalizam, zapravo, filozofija apsurda. Da je moderna kultura inherentno društvo krize pokazuje i to što se takva, apsurdna, filozofija kakva je filozofija apsurda, nije mogla pojaviti u nekom drugom vremenu, odnosno epohi. Samo, ili tek u veku apsurda, u 20. veku, moguć je roman "Stranac" čiji je glavni junak Merso sasvim očito prava ličnost krize. Za Marsoa, kao i za njegov arhetipski uzor-modernog čoveka – kriza ličnosti je postala i ne prestaje to da bude, svojevrsna "conditio humana". I samo u takvom psiho-socijalnom okruženju, "legitimno" je da u zbirci eseja "Mit o Sizifu" Alber Kami napiše i ovo: "Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem – samoubistvo". U osnovi, za egzistencijaliste, posvemašnja kriza - od krize duhovnosti do krize slobode – može se supsumirati kao užasavajuća kriza smisla. Zato je, da se poslužimo definicijom A. Kamija, naš savremenik, u stvari, apsurdni čovek.
       I sama kriza postaje apsurdna. I apsurd je u krizi. Uobičajno, kriza se određuje dao neki prelom, prolazno teško stanje, neredovno stanje; u medicini, odakle izvorno potiče ovaj pojam, kriza je trenutak jedne bolesti koja se odlikuje naglim preokretom, kada se ukazuje skrivena patologija i odlučuju povoljni i nepovoljni ishodi bolesti. U psiho-fiziološkom smislu, po američkom filozofu Polu Rikeru, kriza označava stanje duboke nelagodnosti, istovremeno telesne i psihičke, vezane za prelaz iz jednog životnog doba u drugo. Apsurd krize, ili kriza krize, je u tome što danas, uprkos školskim definicijama, nakon krize ne nastupa stanje (relativne) normalnosti – nekrize. Već, jedna kriza smenjuje drugu i resorbuje se u jednoj anomiji bez kraja što će reći da ni krize nisu više ono što su bile. Zato se Riker s pravom pita:"Da li danas preživljavamo krizu bez presedana i, po prvi put u istoriji, ne prolaznu već stalnu, konačnu?"
      Odgovor na ovo pitanje, indirekto, sugeriše poljski filozof Lešek Kolakovski u eseju "Moderno na beskonačnoj probi". On smatra da je ta super – kriza direkto povezana sa tzv. napretkom ili progresom, te da je otuda logičan i neodvojivi deo, zapravo, karakteristika modernosti. "Izgleda da svi živimo sa osećanjem sveobuhvatne krize, a da nismo u stanju da ujedno poznamo njene uzroke", kaže Kolakovski.
      Analiza krize podrazumeva i epifenomene krize, nazovimo ih "krize u krizi". Jedna od njih je sve očigednija krizna disimilacija univerzalnih i objektivih vrednosti. Sintetizovano rečeno, reč je o pojavi i procesu opšteg "pada nivoa". Kriza je u tom smislu sononim za mediokritetizaciju, kojoj nije izmaklo nijedno područje, najpre spiritualnog: ni umetnosti ni nauka, ni obrazovanje ni kultura. Kao negativan ili neželjen, ali sasvim zakonomeran, svugde se javlja ultraviolentni pad nivoa sve do neke nedaleke «mrtve tačke». Ili nikada kao danas nisu nemoral, glupost, neznanje, pa i idiotizam, bili mera svih stvari. U opštoj situaciji krize, orjentiri – vrednosni kriterijumi – trpe neverovatnu inverziju. Oni se više i ne prepozaju kao takvi u jednom masovnom, etabliranom i nesvesnom nihilizmu, pervertovanom "prevrednovanju svih vrednosti".
       Cinici bi rekli – dobili smo što smo tražili. Po mišljenju Žana Bodrijera, naš se sadašnji trenutak može definisati kao stanje posle pirovanja. Ovaj francuski teoretičar – simulant – piše u zbirci ogleda "Prozirnost zla" da smo sve probali, ostvarili smo i kao pojedinci i kao čovečanstvo sve želje i sva moguća oslobođenja i "emancipacije", srušili sve tabue i etičke vrednosti, sve desakralizovali i – poput ulovljenih lovaca, naivno i glupo upali u sopstvenu zamku. Karta na koju smo igrali se pokazala pogrešna, ali mi to ne želimo da priznamo. Preostaje nam, šta drugo, ne čak ni gluma, već po Bodrijerovoj definiciji, opšta simulacija.
       Tobože, znamo kuda idemo, znamo šta i kako, i kao da tek treba da postignomo neke nove, veće ciljeve, kojih, naravno, nema.

Mr Bojan Jovanović

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 4770 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda