Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

MARIO VARGAS LJOSA, LATINOAMERIČKA KNJIŽEVNA IKONA

08. 07. 2010.

MARIO VARGAS LJOSA, LATINOAMERIČKA KNJIŽEVNA IKONA - Književni poziv je suštinsko neslaganje sa onim što postoji

MARIO VARGAS LJOSA, LATINOAMERIČKA KNJIŽEVNA IKONA:

Veliki peruanski pisac i angažovani intelektualac koji je već decenijama jedan od simbola latinoameričkog književnog “booma”, na jednom mestu je zapisao “Celog života sam se pitao zašto pišem i šta znači pisati?”. Zamoljen da pokuša odgovoriti na to pitanje Mario Vargas Ljosa kaže:

- Da, mislim da se tu ne može dati jednostavan odgovor. Odgovor je sigurno složen. Pre nego što sam postao pisac bio sam kao i svi - čitalac. I možda sam kroz fascinaciju koju sam doživljavao preko čitanja, to jest kroz taj imaginarni život koji sam ja sebi prisvajao, verovatno sam tada otkrio mogućnost da dodam svom životu jednu širu dimenziju, raznovrsniju, i da je ta fascinancija postepeno stvorila u meni želju, ne samo da trošim te imaginarne živote koje su drugi stvorili, nego da i sam stvorim svoje, sopstvene imaginarne živote. Uvek sam mislio da je literatura vrsta kompenzacije, jer vi sanjate o nečemu različitom, drugačijem. Ja mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju. Vi želite nešto drugo. Možda ne znate jasno šta hoćete, ali vi pišete tražeći, stvarajući taj drugi život za kojim vi žudite, za koji osećate tu vrstu potrebe. Dakle, ja mislim da u biti svakog književnog stvaranja postoji izvesna želja za pobunom protiv onog što postoji i volja da se stvori neka vrsta drugog života kroz reči i maštu, fantaziju.

Drugim rečima, poziv se javlja iz nezadovoljstva?

- Da, ja mislim da je nezadovoljstvo baza književnog poziva i svakako baza svakog stvaralačkog poziva. Mislim da, ako ste u dubokoj harmoniji sa svetom i životom, vi nemate potrebu da stvarate druge svetove, ni druge živote. U umetnosti, slikarstvu ili muzici vi takođe stvarate alternativne živote. Za mene je, znači, to manifestacija suštinskog neslaganja s onim što postoji. Možda to nije jasan, izvestan proces, to je zaista nešto vrlo neodređeno... Dakle, ponavljam, kad postoji duboki sklad sa životom koji se živi, ja mislim da čovek nije podstaknut da stvara nešto drugačije ili nešto drugo. Nezadovoljstvo koje smo pomenuli je nejasno, jer kad imate jasnu viziju onoga šta želite, vama nije potrebna fikcija. Vama je u tom slučaju potrebna akcija, a ne fikcija. A kreacija je zamena za akciju u tom slučaju.

Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red, koherentna struktura haotičnom svetu koji ga razdražuje. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja, nego naročito kao unutrašnju realnost. Evo šta o tome Kami kaže: “Nikada nisam jasno vidio u sebi, ali sam uvek sledio instinktivno za svojom nevidljivom zvezdom... Postoji u meni anarhija, strašan nered. Stvarati za mene su takve muke, jer time se stvara red, a celo moje biće se odupire redu. Ali bez reda umro bih rasturen”. Zato on citira E. M. Forstera koji kaže da je “umetnost jedini uređeni produkt koji je stvorila naša razuzdana rasa”. Po Forsteru samo “umetničko delo ima unutrašnju harmoniju”. Forma je kapitalna u umetničkom delu, od nje zavisi njegovo postojanje i po tom pitanju se slažu i pisci realisti i pisci fantastike. Kami kaže: “Dati formu nečemu što je nema cilj je svakog dela. Znači, nije samo u pitanju kreacija, nego i korekcija. Zato je važna forma”.

“Sanjati, stvarati fikcije (čitati ih, gledati ih u pozorištu, verovati u njih) je posredan protest protiv mediokriteta našeg života i način, prelazan, ali efikasan, da se to zaobiđe.” Eto još jednog razloga zašto pišete.

- Fikcija ne reprodukuje život, ona mu protivreči tako što mu oduzima ono čega je suviše u našem realnom životu, a dodaje mu ono što mu fali u stvarnosti, uspostavljajući red i logiku tamo gde je naše iskustvo apsurd i haos ili, naprotiv, prožimajući ludilom, misterijom, rizikom ono što je zdravi razum, rutina, sigurnost. Sistematska ispravka života koju čini fikcija obavještava, kao negativ neke fotografije, o ljudskoj istoriji: najbogatije galerije junaštva, strasti, stavova, osramoćenosti, manira, ekscesa, finesa, ljudi su morali da izmisle, jer nijesu bili sposobni da ih dožive. Kad smo uhvaćeni u njene čarolije, pod šarmom njene mistifikacije, fikcija nas kompletira, pretvarajući nas momentalno u zločinca, blagog sveca, u onog providnog slaboumnika, na šta nas naše želje, naš kukavičluk, naša radoznalost ili naš protivrečni duh, nagone da budemo, a zatim nas vraća našem stanju, ali različite, bolje obaviještene o našoj dubini, ali sve željnije himera, sve buntovnije pred rezignacijom. Događa se da u trenutku stvaranja pisac ili umetnik budu nešto više od inteligencije, razuma i ideja. Da se tako pojavi ona zona sjenke naše ličnosti koju mi potiskujemo ili ignorišemo. U kreativnom procesu, koji umnogome potiče iz magičnog, ta zona sjenke uspije da se pokaže i nametne, uspostavljajući sveukupnost ličnosti, koja se u skoro svim drugim stavovima društvenim ili privatnim, pokazuje okrnjena, svedena na svesno. Možda baš zato što se rađaju iz udruženog napora razuma i bezumlja, intelekta i intuicije, slobodnog leta fantazije i tamnih namera nesvjesnog, proizvodi umetnosti i književnosti imaju onu dugotrajnost koja im dozvoljava da lako prelaze vekove i geografske i jezičke barijere, zadržavajući i svežinu i snagu koje vremenom, umesto da venu, rastu, uveličavaju se. Peripetije bogova i ljudi iz Helade koje je slepi pesnik opevao, evo već tri hiljade godina, još nas zanose, kao naše udaljene pretke, koji su ih čuli po prvi put od rapsoda, pa i mi doživljavamo one ceremonije strasti i avantura koje žedno priželjkuje ljudsko srce svih civilizacija i vremena. Kod Grka pesnik je bio portparol bogova, posrednik s onim svetom kod koga su se umetničke i religiozne vrednosti neodvojivo mešale. Samo delo koje je nastalo iz ljudske sveukupnosti i koje sadrži, pored vještine, moralnu hrabrost, prekoračuje barijere vremena i prostora.

Dopada mi se Vaša misao u kojoj kažete da je ateista takođe neko ko veruje. Jer on veruje da Bog ne postoji. Zanima me Vaša evolucija od Sartra koji je jedno vreme, kada ste bili marksista, bio Vaš Bog, kao i mnogim intelektualcima toga doba, zanima me dakle ta evolucija od Sartra do Kamija, koga ste na kraju izabrali.

– Kami je bio uvek svestan jednog baznog aspekta, a to je moralno-etički faktor. On je tek danas shvaćen i prihvaćen, ali u doba polemike sa Sartrom, on je zaista bio sam i usamljen, jer se nalazio u teškom položaju. On je tvrdio da cilj ne opravdava sredstvo. Kada ljudi za plemenite ideale upotrebljavaju kriminalna sredstva, onda je upropašćen, deformisan i cilj i sve ono što ste predlagali da ga dostignete. Sartr je za vreme polemike o koncentracionim logorima prihvatao ideju da je to loše, ali je govorio: “Trebalo je platiti cenu da bi se stiglo do socijalizma koji je pravda i sloboda”, dok je Kami govorio da se ne slaže s tim, pošto se upotrebljava zločin da se do toga stigne. Znači, što se na takav način stvori jeste kriminalni svet. I istorija je dala za pravo Kamiju, a svi oni koji su podržavali Sartra, prevarili su se i bili su saučesnici monstruoznih zločina protiv čovečanstva.

Vi sami bili ste veoma napadnuti kad ste napustili i kritikovali Fidela Kastra. I bili ste vrlo usamljeni u jednom trenutku.

– Da, jer u to vreme u Latinskoj Americi kolektivni mitovi su bili vrlo snažni i mnogo su delovali na inteligenciju, pisca, umetnika. Svi su oni bili prožeti tom mitologijom. To je bila dogma i zato je debata bila teška. Nije postojala slobodna diskusija, jednostavno ste bili ekskomunicirani. Kao u crkvi, kad niste kao što hoće crkva, vas izbacuju. To mi je pričinilo mnogo neprijatnosti, ali je to za mene bilo veliko oslobođenje, olakšanje, jer sam se osećao kao zatvorenik, a ranije sam verovao u socijalizam. Kad je sve to prevaziđeno, kad sam shvatio prevaru, osećao sam se neugodno da pripadam toj bratiji, toj kliki, gdje je uvek trebalo progutati mnoge stvari koje vam se nijesu sviđale i sa kojima se niste slagali i kojima smo žrtvovali mnoge stvari. Kada sam se toga oslobodio, imao sam mnogo problema, ali satisfakcija je bila velika.

Da li mislite da se čovečanstvo danas nalazi u opštem rasulu zbog gubitka vere?

- Gubitak vere stvara nesigurnost, ali se time takođe se stiče izvesna sloboda, vi ste slobodni ako ne verujete, jer preduzimate ogromnu odgovornost. Ali, s druge strane, nije vera u kolapsu. Umesto tradicionalne vere, vi sad imate stotinu nekih kultova. Ideologije su ispunile tu funkciju, ali sad su i ideologije u totalnoj krizi. Sada, dakle, kultovi u grupama, grupicama, imaju istu funkciju kao vera. Možda su mehanizmi različiti, na primer, ako kod mladih nema kultova, ima oblika kulta koji vrše tačno funkciju religije, kao recimo muzika, za koju su mladi vezani takoreći mistično ili religiozno, pa postoji ekologija, njoj se sada posvećuju kao nekada revoluciji. Ali ja ne verujem da je samo racionalno dovoljno da ispune onu prazninu koja je sastavni dio čovekove sudbine.

Jedan Vaš citat: „Ima dovoljno načina da se istina dokaže mudracu i ludaku, ali ne i fanatiku, onome kod koga je vera (ili uverenje) jača od straha od smrti. Tortura čak povećava njegovo ubeđenje.“

- Fanatizam se oduvek pojavljuje posle velikih katastrofa ili velikih kataklizmi u društvu. Fanatizam je verovanje u neku apsolutnu istinu, jedinu, i vi mislite da imate pravo da je nametnete drugima na bilo koji način. On može da bude religiozan, politički, ali mehanizam je savršeno isti: samo jedna istina postoji, a ne dve, može to da bude i istorija, vama je „jasno» da su istorijski zakoni na vašoj strani, znači vi radite za istoriju, u pravcu istorije. Nije važno što sejete za sobom leševe. To je upravo stav muslimanskih integrista. Oni imaju svoju istinu i nameću je, pa makar zbog nje desetkovali čovečanstvo. Mogu oni da desetkuju čovečanstvo, jer je Bog na njihovoj strani: „Bog je sa nama!“ Tako, ako ste ubeđeni da je Bog sa vama, vi možete da radite šta vam je volja. Eto šta je fanatizam: apsolutna istina. Najstrašnije je to što to nije neka anomalija u istoriji čovečanstva. Reklo bi se čak da je to tradicija. To je bila normalna pojava u jednom datom momentu evolucije čovečanstva, kao što je inkvizicija, to je bio zakon jačega. Srećom, to se izmijenilo. Ljudi su shvatili da su istine relativne i od tog trenutka može se govoriti o civilizaciji pred kojom varvarizam počinje da odstupa. I ta bitka traje već vekovima, ali nije završena i mislim da se nikada neće ni završiti. To je rat u kojem se neke bitke dobijaju, a neke gube, ali rat nismo dobili. Mislili smo da smo ga dobili s padom komunizma, novim međunarodnim poretkom čiji je cilj tolerancija, demokratija, sloboda, i odjednom se svuda pojavljuju novi izazovi protiv te demokratske kulture: razni religiozni fanatizmi i nacionalizmi. Jer nacionalizam je oblik fanatizma.

Ta tema me posebno zanima jer se pretpostavlja da je nacionalizam kod nas bio glavni poziv na rat. Vi kažete: „Nacionalizam i partriotizam nijesu isto“.

- Patriotizam je kad volite zemlju, kraj, mesto, svoju kulturu. I to je pozitivno. Dok je nacionalizam politička doktrina, to je veštačka tvorevina. Eto razlike. Nacionalizam je fikcija, i tu fikciju predstavljaju kao naučnu istinu, ali to je ipak fikcija.

Nacionalizam je, dakle, skoro fanatizam.

- Nije „skoro“ nego jeste fanatizam. Jer je nacionalizam dogmatska afirmacija koja polazi od ideje jedne nacije kao homogene zajednice i koja je metafizički ograđena i tom zajedništvu se nameće jedan zajednički imenitelj koji je u svakom slučaju veštački, jer eliminiše sve nijanse i sve razlike. Drugim rečima, vi i ja možemo biti rođeni u istoj zemlji, istoj ulici, govoriti isti jezik, imati iste pretke, a ipak biti sasvim, sasvim različiti. Pa prava civilizacija upravo počinje onda kad članovi neke zajednice imaju mogućnosti da izaberu razliku, da izaberu ono što jesu i što hoće da budu. A nacionalizam je negacija svega toga. Nacionalizam je kolektivistička kategorija u kojoj nestaje individua, jer čini od nje banalnu pojavu u kolektivu. A to je netačno. Postoji još jedan fenomen: pripisati sve naše nesreće ili nedostatke drugima, „onom drugom“, te se na taj način oslobađaju cela društva ili individue od zla, ako ne sasvim, a ono im barem to dozvoljava da ga podnose i da žive mirne savesti. Taj stav, sakriven iza suptilnih rezonovanja, uvijen u nejasnu retoriku, jeste koren, tajna osnova daleke gluposti koja se rodila u 19. veku, a što je nazvano nacionalizmom. Postoji i nacionalizam u kulturi: ono što je svoje ima apsolutnu, neporecivu vrednost, a tuđe nema nikakve vrijednosti, to je nešto što osiromašuje i prijeti duhu zemlje. Kao takav, nacionalizam je veštački, a kao sve veštačke stvari, on može biti nametnut samo silom. Snagom se nameće ta vrsta kolektivnog identiteta, ali nasilje je uvek prisutno, jer nacionalizam se uvek pretopi u nasilje zato što je uperen protiv „drugog“, što je on nepovjerenje prema drugom, negacija drugog. Kako je moguće tvrditi da je najvažniji izraz individue nacija kojoj ona pripada, a da ne negira ili odbaci drugoga ili proglasi neprijateljem ili sebi inferiornim sav ostatak čovečanstva?! Zato je nacionalizam zabluda, abnormalnost sasvim u kontradikciji sa demokratskom kulturom i idejom slobode, koja je neodvojiva od individue sa suverenim tendencijama. Zato je borba protiv nacionalizma najvažnija bitka koju sada treba dobiti. To je izazov 21. vieka. Nije to borba protiv komunizma nego protiv nacionalizma.

Nacionalizam je usađen u samo srce Zapada i u sve najnezdravije manifestacije zapadne kulture... Za mene je to borba koju odmah sada treba povesti.

(Odlomak iz dužeg razgovora)

Svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode

- Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. Tako ljudi “imaju” živote koje bi željeli da imaju. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja. Još od detinjstva sam želio da pretvorim u fikciju sve što mi se događalo, pa sam ponekad mislio da sve što mi se događa i što mi se čini, jeste samo izgovor za pravljenje priča. Zato me je interesovalo već odraslog, šta se nalazi iza te transformacije stvarnosti u priču. Da li je to težnja da se od proždrljivog vremena spasu neka iskustva koja su mi draga ili želja da se oslobodim, transformišući ih, nekih bolnih i strašnih činjenica, ili samo opijenost riječju i slikom? Odgovor je uvek izmicao, jer mi se čini da što više pišem, sve mi je teže da nađem odgovor. Pisanje je usamljenički čin. Izolujući se pisac može da zaroni u svoj intimni svet, sećanja, nostalgije, tajnih želja, intuicije i instinkta koji su primese što hrane stvaralačku maštu. Proces rađanja fikcije je dug, težak, fascinantan. Ponavljam, taj proces nikada nisam kompletno shvatio. Za umetnika čin pisanja je početak svega i kada ga materijalizuje preko reči, on tek tada sa sigurnošću zna šta je trebalo da kaže. Jer kod njega uvek preovlađuje elemenat nesvesne, nekontrolisane spontanosti koji je intuicija za lepotom.

Branka BOGAVAC

Čitanja: 2459 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda