Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

POVIŠICA

16. 07. 2010.

POVIŠICA - Povišica

PRIČA - DINO BUCATI

Kada je Giovanni Battistella saznao da njegov nedavno primljen mlađi kolega Bossi zarađuje dvadeset hiljada lira mesečno više od njega, strahovito se razljutio. Pa je načinio nešto što bi u normalnim okolnostima sam bio proglasio za čistu ludost: najavio se kod generalnog direktora da mu kaže što mu leži kao teret na duši.

I sad, evo ga glavom u velebnom radnom kabinetu u dnu kojega za stolom sedi šef.

- Molim, molim, samo napred, izvolite.

- Molim vas, komendatore, da me ispričate, jer ja...

- Vas da ispričam? Ali, molim vas, ne govorite mi o isprici, dragi moj Battistella, ta ja vama moram biti zahvalan što ste došli.

- Vi meni?

- Naravno, dakako! I zaista sam sretan, zapravo vrlo zadovoljan što vas konačno ipak vidim ovde, osećajte se kao kod kuće, raskomotite se, no, no, ah, uvek je to tako da baš one osobe koje su nam srcu najbliže, u koje imamo najviše poverenja, da eto baš na njih ponajpre zaboravljamo. Ali, što se može, to je okrutno životno pravilo, zar ne? Nego recite, recite, dragi moj Battistella, kad smo poslednji put nas dvojica u miru božjem proćaskali, ha? Danima, danima nismo to učinili! Ma kakvim danima, bi će mesecima, debelim mesecima da nas dvojica nismo popričali kao ljudi, ne bih se iznenadio da otkrijemo kako su zapravo godine i godine protekle, a da nismo porazgovarali.

- Tačno dve godine i šest meseci od našeg zadnjeg...

- Dve godine i šest meseci! Ali morate mi verovati, dragi Battistella, da sam ja tokom tih dve godine i šest meseci svake večeri, u onim trenucima, znate, kada stojite pred vlastitom savešću, da sam ja, i to mi morate verovati, mislio na vas. Svake večeri pre no što bih usnuo ja sam samome sebi govorio: “A Battistella? A onaj marljivi Battistella? Na njega si zaboravio, je l' da?” - sam sebi, kad vam kažem. “Pa kad ćeš mu dati mesto koje on s punim pravom zaslužuje? Jednog takvog radnika, takav jedan skup preduzeca, takvog jednog džentlemena nećeš više tako lako naći...” Baš tako sam govorio, kunem vam se, i svake bi me večeri obuzela grižnja savesti, verujte mi.

- Vi ste, dakle, komentadore...

- Jesam li vam spreman pomoći, to biste hteli kazati? Ma nemojte to ni pitati, ništa mi ne govorite, pa zar zaista mislite da ja to ne shvatam? Pa zar mislite da se ja ne umem poistovetiti s vama? Reč po reč znao bih ja vama sada kazati ono što ste imali vi na srcu i nameravali meni reći... da postoji neko tko se po broju titula s vama uopste ne može meriti, a koji unatoč tome zarađuješ više od vas, da je to nepravda, da ste vi izgubili strpljenje, i tako dalje, i tako dalje. Nije li možda tako?

- Zbilja, vidite...

- I vi ste, mili Battistella, doživeli napadaj ogorčenja, nije li tako? Pa ko ga ne bi doživeo, zaboga! Ali ne, ne, ja vas ne prekoravam. Nepravda pretvara u tigrove i najponiznija, i najkrotkija stvorenja, zar ne?

- Pa sad, znate...

- Eto. A vi mislili da ja ne razumem, da ja ne znam, da se ja ne brinem. O maloverni čoveče!... No dobro, neka ovaj dan bude plodonosan za obojicu. Večeras ćemo obojica biti zadovoljniji od nas samih... Što kažete na stotinu i pedeset?

- Kako, molim?

- Malo amo, malo tamo i vi danas dogurate do devedeset i pet, devedeset i osam, ili možda griješim?

- Devedeset sedam hiljada lira.

- U redu, načinimo korak napred, zapravo koračić. Stopedeset hiljada lira mesečno. Dovoljno?

- Iskreno da vam kažem, nisam se nadao...

- Eto, vidite sad i sami da ja nisam nikakav zmaj, da ja nisam mrcina, niti ljudožder, niti stari lisac i što ti ga ja znam što još sve ne i kakav me sve to zao glas ne prati.

- Ja sam vam... ja sam vam zahvalan.

- Ma nema tu mesta nikakvom zahvaljivanju. Ja bih zapravo vama morao biti zahvalan na vašem predanom radu... ?

- Hvala, ne pušim.

- Sjajno! I to je, vidite, odlika... Ja, naprotiv, i žali bože, ludački mnogo pušim... No dobro, dobro... Tako, sad je sve u redu.

- Jest, i ne bih vam želio više dosađivati.

- Oh ne, ne, ne zadržavam vas, dragi Battistella! I neka je sa srećom - uzdahne šef - ... Šteta!

- Šteta? Što šteta?

- Ah, ništa,ništa, ja sam... za vas... imao sam za vas zapravo jedan drugi predlog, bio sam naime naumio... ali sad je sve uzalud, sad je za to kasno.

- Predlog? Za mene?

- Predlog, jest, koji se nudi... ali sad...

- Zar mi ga nećete kazati, komendatore?

- Poznajem vas i znam da shvatate pogrešno ono što što je za vas dobro.

- Ali to nije istina!

- S moje strane to bi bio dokaz poverenja koje gajim prema vama, izraz moga prijateljstva, da baš tako. Ja, međutim, razumem da bi sve to ostavilo na vas čudan utisak...

- Čudan utisak? Zašto?

- Jer je uza sve to, to još i jedna... kako da kažem... jedna vrlo poverljiva stvar, koja...

- Nemate u mene dovoljno poverenja?

Šef je polagano ustao, zatim sumnjičavo prošetao radnim kabinetom, zaključao vrata, zastao trenutak kako bi osluhnuo korača li tko hodnicima, primakao kažiprst ustima da bi dao na znanje da valja ćutati, vratio se za svoj stol i tiho progovorio.

- Battistella, slušate li me?... Ja sam već star...

- Nije istina.

- Star. Srce više ne kuca redovito... Može se dogoditi da ja jednoga lepoga dana...

- Ma nemojte tako ni u šali!

- A ovde? Za ovaj stol? Na moje mesto, ko će onda doći, ha? Slušate li me, Battistella?

- Slušam, slušam.

- Zadržite sve ovo što čujete za se, molim vas, imam u vas puno poverenja... Odnedavno se počelo šuškati o velikim promenama.

- Promenama?

- Vi ste o tome možda tek načuli, površno. Ali na pomolu je promena vlasnika našega poduzeća, na mesto dosadašnjeg došla bi jedna sasvim druga finansijska grupacija. A znate li vi što to znači?

- Pa to da će sadašnji vlasnici spakovati kovčege a na njihovo mjesto doći drugi!

- I vi to samo tako?! Pa jeste li vi svesni toga što bi se u datom slučaju moglo dogoditi?

- Pa sad...

- Restrikcije. Ako do te promene dođe, a čini se da je samo pitanje dana kada će ona stupiti na snagu, onda to znači sledeće: da poslovi poprilično zapinju, da se kriza uvukla i pod naš krov. A to će onda novopridošlima dati povoda da, otišao ja ili ostao, sve karte bace na jednu jedinu: na kartu štednje. A na koji način? Stvar je krajnje jednostavna. Znate li vi što se radi u sličnim slučajevima?

- Nemam pojma. Možda kakvo...

- Svođenje svega na pravu meru. Eto! Krasnog li izraza, ha? Svođenje svega na pravu meru. To, to se radi! A što to zapravo znači? Znači da se pri tom oslobađa od svega prekomernog, u tom grmu leži zec! Odbir je posredi, odbir! Pravo sito i rešeto! Torpedo na sve strane, pod vodom, od kojih ni ja neću biti pošteđen. Ko je u međuvremenu dotle stigao da mu se ama baš sve plaća i samo plaća, marš napolje! Čistka, čistka!... A ko će se ipak izvući? Kao i u svim sličnim zgodama - sitna riba!

- A što onda?

- Kako “što onda”? Vi biste valjda hteli da se ja uzradujem što ću biti svedokom odstranjenja iz našega kolektiva jedne takve osobe i osobenosti kakva ste vi? Imam li imalo savesti ja sam vas dužan upozoriti na to, dragi Battistella, i ne samo to, nego vam i pomoći da se oprete mogućim opasnostima.

- Da se oprem? Ja?

- Dakako da bih vas htio poštedeti desetkovanja, htio bih vas zakamuflirati, skloniti na skrovito mjesto. Ali uzalud, vi mladi nikako da shvatite da...

- Ne, ne, komendatore, samo vi recite...

- Da budem do kraja iskren? Kao svom rođenom sinu iskren? Molim. Da sam na vašem mestu, licem u lice s ovom konjunkturom, znate li što bih uradio?

- Što?

- Dečko dragi! Ma skrio bih se, držao glavu nisko, zabio se u prvi kut, bio zadovoljan bilo čime!

- Drugim rečima?

- Tako je! Naravoučenije glasi: davši vam veća novčana primanja, ja sam vam zapravo učinio medvjeđu uslugu! Baš isto kao da sam vas gurnuo u nevolju!

- Tako da zapravo...

- Ja ni u kojem slučaju ne bih hteo, dragi Battistella, da mi vi sutra išta prebacujete. Jer sutra biste me, jest, tako je, sutra biste me s punim pravom mogli pitati: a zašto vi, komendatore, niste meni sve to lepo rekli? Zašto mi niste otvorili oči? Nemamo više mnogo vremena, dragi moj, promenili se vlasnici ili ne, ja sam biću jednoga dana prisiljen povući poteze koj će zahtevati odlučne mere. Pa zašto da sve to na vama slomi?

- Ali ja... ne razumem vas u potpunosti... vi zapravo ciljate na moju povišicu? Hteli biste reći da bi bilo bolje počekati?

- Ne, ne čekati! Preduhitriti! Što rade vojnici kad neprijatelj puca? Saginju glavu, šćućuruju se da ne bi bili ubijeni. Šćućurite se i vi, Battistella!

- Da se šćućurim?

- Ma slikovito je to, slikovito! Kucnuo je trenutak za manevar, za pretvaranje, za jedan pravi pravcati strateški štos, kucnuo je trenutak da sagorimo na poslu. Jasno, Battistella?

- Zaiista...

- Pa kao da za vas, neženju, ima nekog značenja neznatno smanjenje mesečnih prihoda? Pa neće to biti nikakva propast bude li umesto dosadašnjih devedeset i sedam hiljada, njih jedva osamdeset... Jer upravo plate iznad devedeset hiljada lira mesečno i bodu oči! A zauzvrat... Pomislite samo na osećaj sigurnosti, spokojstva, na to da vas ubuduće ne očekuje nikakva neugodnost.

- Smanjenje plate?

- Eto, vidite da nisam pogrešio, da sam imao pravo, da je ipak bilo bolje da sam lepo ćutao. Jer vi moje reči odmah pogrešno tumačite.

- Kažete: osamdeset hiljada?

- Ja mozgam kako da vas poštedim nevolja, brinem brigu za vas, mučim se i glavu sebi razbijam dovijanjem, i moždane opne naprežem sve za vaše dobro, a vi... vi me sad držite za vašeg neprijatelja...

- Osamdeset hiljada?

- Možda bi sedamdeset bilo bolje, ali mislim da će i osamdeset biti dovoljno...

- Komendatore...

- Znao sam. Vi ste momak na svom mestu, brzo shvatate, još brže stvari povezujete... A sad promislite dobro što bi bilo da sam ja kojim pukim slučajem šutio... Vi biste dobili tu vašu povišicu. Stotinu i pedeset hiljada mesečno. A onda? Uh, što bismo sada bili u sosu! Bili biste pokošeni u prvom naletu, da, da, vi, vi! Sva sreća, sva sreća da imade ipak netko tko vam želi dobro.

- I vi zaista mislite da bi povišica...

- Bez trunka sumnje, dete drago; između povišice i omče oko vašeg vrata nikakve razlike.

- Pa dobro, komendatore, zahvaljujem vam. Iz velike ste me nevolje izvukli.

Bez zahvaljivanja... A sad idite, pođite zadovoljno, smireno se vratite svojem poslu. Ah, misli moj Battistella, muči me samo jedno: što ne mogu više učiniti za vas, to, to, samo to me brine, kunem vam se!

Prevela: Milena Urošević

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 1888 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda