Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

PRIVIDI SFERE KONAČNOSTI

24. 09. 2008.

PRIVIDI SFERE KONAČNOSTI -

Svi ljudi po prirodi teže znanju - veli helenski filozof Aristotel, na početku njegovog fundamentalnog spisa „Metafizika". Taj naizgled samorazumljivi iskaz, zasnovan na očiglednostima ontogenetskog razvoja, sadrži u sebi opštost i ostenzivnost koje valja preispitati. I odmah, postavlja se prethodno i previđeno pitanje: šta je to - znanje.

Istovremeno, filozofska jednačina koja kao „nepoznatu" eksponira problem znanja, ipso facto involvira staro pitanje znanja o znanju; drugačije formulisano, skupa sa filozofima, treba da se pitamo, dakle, ne samo šta je to znanje, već koje su osnove ili mogućnosti znanja kao takvoga. Kako je moguće znanje - to je misterija sui generis.

Više filozofijski govoreći, riječ je zapravo o aporemi odnosa između bitka i mišljenja, i to pitanje spada u ona „poslednja" filozofska pitanja. „Kako je moguće da nešto izvan nas, što na nas ne liči, postane predmet našeg znanja", tom rečenicom, karakteristično začuđen, ruski filozof Lav Šestov daje svoju interpretaciju pitanja odnosa između bitka i mišljenja - središnjeg filozofskog problema.

Kako to već biva, ono što je, takoreći, samoočigledno, u stvari, izmičući mogućnostima intelektualne samospoznaje veoma, veoma daleko, pokazuje svoju „neprobojnu" esenciju, skrivenu iza prividnosti aprehendičnosti, koju olako povezujemo s nečim što je, zapravo, tek njena skoro mimetička egzistencija. I u vezi sa znanjem o znanju, kao i svim drugim imanentnim i imanentno transcedentnim filozofijskim i opšteljudskim upitanostima, možemo reći da su, baš kao i duga, fenomeni očigledne tajanstvenosti, i ujedno, tajanstvene očiglednosti. Pravog odgovora ili realne definicije izgleda da nema, barem ne pod onim ukupnim uslovima kroz koje se danas identifikujemo i samoidentifikujemo, komplikujući svoj odnos sa sobom i sa svetom, tragično udaljeni od čednosti prvobitnog jedinstva i jednostavne spoznaje.

Znanje, kao tajanstvena očiglednost, ostala je za filozofiju tajna, jer na pitanje odnosa između bitka i mišljenja, bez obzira na Hegelov panlogizam galvanizovan presokratovcima, nije dat konačan odgovor. Zato poljski filozof Lešek Kolakovski, manje rezignirano a više začuđen ili oduševljen, i kaže: „Zadovoljimo se da kažemo: sam čin znanja, sama činjenica da naš um razgovara sa svetom koji nije on i da može asimilirati taj svet, ili načiniti od njega samosvestan događaj, ova najobičnija činjenica, ako je posmatramo bez predrasuda, je najčudnija stvar koju čovek može zamisliti. Ako je Bog, kao što se govori, neshvatljiv, činjenica opažanja i znanja nije ništa manje neshvatljiva..."

Svi ljudi po prirodi teže znanju - veli Aristotel, i takva generalizacija hramlje, jer tako načelno postavljena, previđa prostu činjenicu „bekstva od istine", koju je alegorijski objasnio Aristotelov učitelj Platon, kao i činjenicu da, u suštini, samo neka od znanja zaslužuju da ih nazovemo znanjima u pravom i punom smislu te riječi. Razumevanje biti znanja, podrazumeva i to da postoji imanentna aksiologija, epistemologija i ontologija znanja, te da postoji, sa tim povezana, hijerarhija znanja.

Istorija ljudske volje za znanjem je prošla dug i vrlo čudnovat put prepun paradoksa i neočekivanih obrta. Jedan od paradoksa je ovaj: u procesu progresa- regresa, mi se danas, naravno i ne znajući to, vraćamo na pozicije minimuma znanja, ispod simulacijske pričine maksimuma znanja. Ono što je Platon smatrao prividima, mi smatramo Bićem, i ono što je on smatrao prividnim znanjem, mi vrednujemo kao istinsko znanje. I tako je ljudska volja za znanjem, nakon više hiljada godina svoga razvoja, prešavši kroz mitski, teološki i pozitivni period, u procesu svojevrsne rekurencije, na umišljenom vrhuncu stigla natrag na svoj početak u doba prelogičkog mišljenja i naivnog realizma.

Tako je, u suštini, i u filozofskom mišljenju i znanju. Filozofija se pitanjem saznanja, kao procesa sticanja istinskoga znanja, bavi od samog svog početka, naročito od Frensisa Bekona, preko engleskih i francuskih senzualista, do Kanta i Hegela, filozofija se konstituiše oko pitanja znanja - njegovih osnova, mogućnosti i granica - kao oko svog nervus probandi. U fokusu filozofskog interesovanja sve više se nalazi sama saznajna aparatura koja se nalazi u samoj osnovi procesa saznavanja, sama, da tako kažemo, tehnologija saznanja. U Kantovoj transcendentalnoj estetici i transcendentalnoj analitici, subjekat narasta na račun teorijskog uništenja objekta-kao-takvog, dotada, izuzev za skeptike i Berklija, neprikosnovenog i neopozivog predmeta znanja. U isto vrijeme, spoljašnje razaranje metafizičke zgrade, neosetno je filozofe, protagoniste stanovitog subjektivizma po svaku cijenu, dovelo na pozicije neke vrste endogene „ontologije" - metafizike subjekta. To je samo jedan od paradoksa filozofskog autonihilizma.

I u vezi sa znanjem o znanju, kao i svim drugim imanentnim i imanentno transcedentnim filozofijskim i opšteljudskim upitanostima, možemo reći da su, baš kao i duga, fenomeni očigledne tajanstvenosti, i ujedno, tajanstvene očiglednosti. Pravog odgovora ili realne definicije izgleda da nema, barem ne pod onim ukupnim uslovima kroz koje se danas identifiku jemo i samoidentifikujemo, komplikujući svoj odnos sa sobom i sa svetom, tragično udaljeni od čednosti prvobitnog jedinstva i jednostavne spoznaje.

Ali pitanje znanja je daleko od toga da bude samo ekskluzivno filozofsko. Sociologija znanja je sve aktuelnija, pogotovo danas, zbog procesa transformacije klasičnog u informatičko društvo. Znanje postaje roba, socijalna supstanca skoro, i sirovina u procesu neprestane svedruštvene profesionalne, komunikacijske i simboličke razmene i centrifugalne reverzibilne akceleracije.

S druge strane, u tom novom obliku ljudske zajednice - informatičkom društvu, fundamentalnu funkciju će imati obrazovanje, odnosno, škola. Informatičko društvo je u korelaciji sa permanentnim obrazovanjem.

Naše doba, kao čedo prosvetiteljske revolucije, nalazi svoju autoidentifikaciju i opšti legitimitet u nekoj vrsti kulta znanja, i isto tako, u svojevrsnoj kvaziepifaniji racionalizma. Demistifikacija po svaku cenu, de facto je dovela do novih mitologema i racionalne mistifikacije. Kult pozitivnog znanja, doveo je do „sumraka prosvetiteljstva". Znanje postade neznanje.

Moderno znanje je razumsko i racionalno, faktografsko i formalno, parcijalno i površno, induktivno i imanentno. Ne proističe iz spontaniteta intelektualne samokonstitucije slobodnoga subjekta saznavanja, »već je, takoreći, uliveno i interplantirano. Ostvaruje se to „znanje" kako je pokazao ruski naučnik Lav Vigotski, skoro nasilnim ukidanjem i poništavanjem urođenih, spontanih pojmova u duhu, i represivnim unošenjem veštačkih /naučenih ili naučnih/ pojmova, što je sastavni i rutinski dio procesa socijalizacije i „obrazovanja". Novovjekovna opsjednutost pozitivnim znanjima, pozitivnim, razume se, u logičkom a ne aksiološkom smislu - sasvim nas zakonomerno udaljava od esencijalnog znanja. „Hipnotisanost činjenicama" ili scijentistička kvantofrenija, onemogućava nas u spoznaji večnih Ideja, odnosno, Istine. Jer, kako su to umni duhovi od davnina znali i sagledavali, znanje je znanje samo o onom večnom, znanje o Istini. Većinski, moderni duhovi bez duhovnosti umjesto tog umnog znanja, zavaravaju se zabludama ili prividima znanja, prostim „uobraziljama", prema definiciji Spinozinoj. Naše vreme se odlikuje znanjem kakvo nije imala nijedna druga civilizacija, nijedna druga epoha. Kako primećuje jedan teoretičar sociologije znanja, današnji južnoamerički seljak, izložen dejstvu medija, više zna nego što su to u prošlosti znali kraljevi ili predsjednici vlada. Međutim, to je pseudo znanje, znanje-neznanje.

Suštinsko objašnjenje tog fenomena znanja-neznanja, daje Hegel, koji smatra da „samo ukoliko refleksija ima odnos prema Apsolutu, ona je um i njen čin: znanje..." Takođe, ovaj filozof objašnjava da je znanje znanje samo ukoliko je „celina znanja, organizacija spoznaja. Svako znanje, smisao i značenje ima preko svoje povezanosti sa celinom". Krajnja suprotnost tako definisanom pojmu znanja, jeste recentno empirističko i specijalističko poimanje znanja. Kao što se lako može videti, recentna znanja se dominantno kreću i multiplikuju sama sobom, u jednoj odredivoj, i relativno maloj „sferi konačnosti". Nema Apsoluta, ni celine, te nema ni istinskog znanja, samo opsena i zabluda. Zabluda znanja je, razume se, gora od neznanja. Toj zabludi znanja odsudno doprinosi moderno masovno obrazovanje, koje kao svoj standardizovani produkt umnožava „nepismene stručnjake", prema definiciji teoretičara Goldmana. Hipertrofija znanja-neznanja, dovodi u negativnu relaciju naspram Istine. Poput umetnika u jednoj platonovskoj filozofemi, i mi smo trostruko i sve više udaljeni od Istine, utoliko ukoliko smo, svesno ili ne, ubeđeni da smo je spoznali i da je, u obliku sasušenog i obrađenog „znanja", posedujemo. Kako kaže Šestov, „ukoliko više stičemo pozitivna znanja, utoliko smo dalje od tajne života". Bitna degradacija znanja, povezana je sa „vizuelnom revolucijom", i dvostrukom denoumenalizacijom. Mi, zapravo, ne živimo u Vaseljeni, već u polubudnoj i banalnoj imanenciji, u ostatku stvarnosti čiju imploziju nismo ni primetili. Pored nas su čudni transcendentalni kontinenti i nevidljivi, bešumni božanski okeani, a mi to ne vidimo jer previše gledamo telesnim očima, jer previše „znamo". Duša kao Um, nije više ogledalo Istine.

mr. Bojan Jovanović

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 2564 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda