Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

VIKTORIO FERI PRIČA PRIČU

21. 09. 2010.

VIKTORIO FERI PRIČA PRIČU - PRIČA - SERHIO PITOL

Znam da se zovem Viktorio. Znam da veruju da sam lud (verzija čija me glupost nekada dovodi do ludila, a nekada me samo zabavlja). Znam da sam različit od drugih, ali takođe su različiti moj otac, moja sestra, moj rođak Hose, čak i Hesusa, i nikome ne pada na pamet pomisao da su ludi; mnogo gore stvari pričaju se o njima. Znam da ni u čemu nismo slični ostalom svetu i da među nama ni slučajno ne postoji ni najmanja sličnost. Čuo sam komentare o tome kako je moj otac demon i mada do sada nikada nisam uspeo da otkrijem u njemu nekakav spoljni znak koji bi to potvrdio, moje ubeđenje da je on ono što jeste postalo je nerazrušivo. Uprkos tome što me na momente čini ponosnim, uopšteno govoreći niti me čini zadovoljnim, niti me plaši činjenica što sam sastavni deo zloćudnog roda.

Kada se jedan nadničar usudio da govori o mojoj porodici, rekao je da je naša kuća pakao. Pre nego što ću prvi put čuti takvo jasno tvrđenje, zamišljao sam da bi boravište đavola trebalo da bude drugačije (mislio sam, to je jasno, na tradicionalne plamenove), ali promenih mišljenje i poverovah njegovim rečima. Posle mučnog i bolnog razmišljanja pade mi na um da nijedna kuća koju znam ne liči na našu. U njima ne boravi zlo, a u ovoj boravi.

Nastranost mog oca, nastala razmetanjem, zamara me; video sam zadovoljstvo u njegovim očima kada je naredio da se neki nadničari zatvore u tamne sobe udno kuće. Kada zapovedi da ih udaraju i kada posmatra krv koja se sliva niz njihova razderana leđa, likujući pokazuju zube. On je jedini na imanju koji zna da se smeje na takav način, mada i ja nastojim i uspevam u tome. Moj smeh postaje tako grozan da se žene, kada ga čuju, krste u čudu. Obojica pokazujemo zube i ispuštamo nešto slično sočnom rzanju kada nas preplavi zadovoljstvo. Nijedan nadničar, čak i kad su pod najjačim dejstvom alkohola, ne usuđuje se da se nasmeje kao mi. Radost, ako je se sećaju, izaziva na njihovim licima plašljivo kreveljenje koje se ne osmeljuje da bude osmeh.

Strah se ustoličio na našim posedima. Moj otac je nastavio posao svog oca, i kada jednom njega više ne bude, ja ću biti gospodar celog kraja, pretvoriću se u demona: biću Bič, Vatra i Kazna. Primoraću svog rođaka Hosea da u novcu prihvati deo koji mu pripada, i, kako više voli gradski život, mogao bi da se nosi u taj grad Meksiko o kojem toliko priča, za koji sam Bog zna da li uopšte postoji ili ga on samo izmišlja da bi izazvao u nama zavist; a ja bih ostao sa zemljom, kućama i ljudima, sa rekom u kojoj je moj otac udavio svog brata Jakova, i, na moju nesreću, sa nebom koje nas pokriva svakog dana različitom bojom, sa oblacima koji postoje samo na trenutak da bi se potom pretvorili u nešto drugo, pa potom opet u nešto drugo.

Nastojim da pogled podižem što je moguće ređe, jer me užasava što se stvari menjaju, što nisu uvek iste, što mi izmiču vrtoglavo iz očiju. Za razliku od mene, Karolina, samo da bi me mučila, mada bi trebalo prema meni kao starijem da gaji izvesno poštovanjem, provodi veoma mnogo vremena u promatranju oblačja i priča dok večeramo, ozarena nekim glupim pogledom koji se ne osmeljuje da bude ispunjen zanosom, kako u smiraj dana oblaci imahu boju zlata preko ljubičaste pozadine, ili kako je u predvečerje boja vode podlegla boji vatre, i druge slične gluposti. Ako je iko u našoj kući uistinu bio u kandžama ludila, onda je to bila ona. Popustljiv, moj otac oponaša izuzetno pažljivog čoveka i sokoli je da produži, kao da bi besmislice koje u tim trenucima sluša mogle da imaju za njega neki smisao! Sa mnom nikada ne govori za vreme obeda, ali bi bila prava glupost kada bih patio zbog toga, pošto je, s druge strane, samo meni dopuštao da uživam u bliskosti sa njim svakog jutra, u svitanje, kada upravo stižem kući a on se, držeći već u ruci šoljicu kafe koju srče užurbano, priprema da krene u polje kako bi se opio suncem i grubo ošamutio najtežim poslovima. Jer demon se (nisam završio sa objašnjenjem, ali tako je to) oseća podstaknut potrebom za zaboravom svog zločina. Siguran sam da ne bih morao ni najmanje da osećam grižu savesti kada bih Karolinu udavio u reci. Možda ću jednog dana to i učiniti, kada budem mogao da se otarasim ovih prljavih čaršava koje niko, otkad padoh u postelju, nije došao da promeni. Tada ću moći da osetim sebe u očevoj koži, da samim sobom upoznam ono što naslućujem u njemu, mada će se nesrećno, neshvatljivo uvek isprečiti između nas jedna razlika: on je voleo svog brata više od ičega na svetu, više od palme koju je zasadio ispred trema, i više od svoje riđe kobile i ždrebice koju je rodila kobila; dotle je za mene Karolina samo teret koji smeta i jedno neprijatno prisustvo.

U tim danima bolest me je navela da pocepam jedini pokrivač do tada netaknut. Uprkos tome što sam oduvek spavao u ovoj sobi, može se reći da tek sada otkrivam njene tajne. Nikada nisam, na primer, zapazio da ima deset greda koje se provlače ispod krova, ni da na zidu, nasuprot kojem ležim, postoje dve velike mrlje koje je stvorila vlaga, ni da se – i taj propust za mene je neoprostiv – ispod teške komode od mahagonija kote miševi u takvom izobilju. Muči me želja da ih zgnječim i da osetim na usnama puls i damare njihovog ropca. Ali takvo zadovoljstvo zasada mi je onemogućeno.

Ne biva da me mnoštvo otkrića koje iz dana u dan ostvarujem miri sa bolešću, ništa od toga! Čežnja za mojim noćnim izlascima, svakog trenutka sve jača, stalno me mori. Ponekad se pitam da li me to neko zamenjuje sobom, da li to neko, čije ime ne znam, uzurpira moje funkcije. Takvo naglo nespokojstvo raspršava se u samom trenutku svog nastanka; veseli me pomisao da na imanju nema nikog ko bi mogao da ispuni uslove koje zahteva jedno tako vredno i prefinjeno zanimanje. Samo ja, koga poznaju psi, konji, domaće životinje, mogu da se približim kolibama kako bih slušao ono što nadničarski svet mrmlja, ne izazivajući lavež, kokodakanje ili rzanje kojima bi te životinje odale bilo koga.

Svoj prvi posao obavih i ne znajući. Prokljuvih da se iza Lupine kuće beše ugnezdila jedna krtica. Opružen, obuzet promatranjem rupe, provedoh više časova u očekivanju da se životinjica pojavi. Uspeo sam da vidim, protiv svoje volje, kako se sunce rušilo još jednom, i sa njegovim iščeznućem padoh u težak dremež protiv kojeg borba beše nemoguća. Kada se probudih, noć je već bila pala. Unutar kolibe čuo se blag žamor užurbanih i poverljivih glasova. Prislonih uvo uz jednu pukotinu i to beše onda kada prvi put shvatih priče koje su kolale o mojoj kući. Kada se prisetih razgovora, moj trud bi nagrađen. Izgleda kao da se moj otac osetio počašćenim otkrivši da bih mu ja, protiv svih nejgovih očekivanja, mogao biti od koristi. Osetih se srećnim jer od tog trenutka stekoh neospornu nadmoć nad Karolinom.

Prošle su već tri godine otkada je moj otac izdao naređenje da se Lupe kazni zbog klevetništva. Proticanje vremena pretvorilo me je u čoveka i, zahvaljujući svom radu, stekao sam saznanja koja prestaju da mi izgledaju čudesna, ne zbog toga što su za mene prirodna: uspeo sam da vidim kroz najdublju noć; moj sluh je postao toliko tanan kao što može biti sluh jedne vidre; hod tako nečujan, ako se tako može reći, strelovit, da bi i veverica pozavidela mojim koracima. Mogao sam da se opružim na krov kolibe i da proboravim tamo dugo vremena, sve dok ne čujem rečenice koje će kasnije ponavljati moja usta. Uspeo sam da nanjušim one koji tek treba da govore. Mogu reći sa ponosom da moje noći retko kada bivaju puste, jer po njihovim pogledima, po načinu na koji se njihova usta pomiču, po izvesnom drhtaju koji zapažam u njihovim mišićima, po mirisu koji se širi iz njihovih tela, utvrđujem one koji će poslednju sramotu, ili ostatak dostojanstva, zlobe, beznađa, širiti kroz noć poveravanjima, ispovestima, mrmorima.

Uspeo sam da me niko ne otkrije za te tri godine; da se satanskim moćima pripiše sposobnost koju ima moj otac da zna njihove reči i da ih kažnjava na dužan način. U svojoj naivnosti veruju da je to jedno od svojstava demona. Ja se smejem. Moje pouzdano uverenje da je on đavo proističe iz najdubljih razloga.

Ponekad, iz čiste zabave, uhodim Hesusinu kolibu. Palo mi je u deo da posmatram kako se njeno čvrsto telo prepliće sa starošću mog oca. Izluđuje me klizavost njenih previjanja. Kažem sebi, zapravo svojoj savesti, kako bi Hesusina nežnost trebalo da je upućena meni, tim pre što smo isto godište, a ne zlobniku koji je odavno navršio sedamdesetu.

Doktor je ovde navraćao u raznim prilikama. Pregledao bi me sa preteranim nespokojstvom. Okretao bi se ka mom ocu i ozbiljnim i samilosnim glasom izjavljivao kako mi nema leka, da ne vredi truda pokušavati ni sa kakvim tretmanom i da treba samo strpljivo čekati dolazak smrti. Posmatram kako u tim trenucima zeleno postaje sve jasnije u očima mog oca. Pogled pun likovanja caruje u njima i već u tih nekoliko trenutaka ne mogu da zadržim gromoglasni smeh, koji kod lekara izaziva bledilo iz čistog nerazumevanja i straha. Kada ovaj konačno ode, zlobnik počinje takođe grohotom da se smeje, tapše me po leđima i obojica se smejemo do ludila.

Poznato je da su od mnogih nesreća koje mogu ožalostiti čoveka najgore one koje proističu iz samoće. Osećam kako ova nastoji de me uništi, slomi, da mi odvuče misli. Do pre nekih mesec dana bio sam srećan. Jutra sam predavao snu, poslepodne sam tumarao poljem, odlazio bih na reku, ili bih legao poleđuške na travu, čekajući da se časovi nanižu. Tokom noći sam osluškivao. Uvek mi je bilo bolno svako razmišljanje i zbog toga sam stalno izbegavao to da činim. Sada mi se, sa neuobičajenom učestalošću, dešavaju razne stvari i to me užasava.

Iako znam da neću umreti, da se lekar vara, da je na našem imanju Refuhio uvek potrebno prisustvo muškarca, jer kada umire otac, sin mora da preuzme komandu: tako je bilo oduvek i stvari ne mogu da se odvijaju drugačije; zbog toga moj otac i ja, kada se potvrdi suprotno, prasnemo u smeh. Ali kada sam, tužan, na kraju dugog dana počnem da razmišljam, sumnje me nagrizaju. Utvrdio sam da se ništa fatalno ne dešava samo na jedan način. U ponavljanju najobičnijih događaja dopuštaju se varijante. Izuzeci, nijanse. Zašto onda imanje ne bi moglo da ostane bez sina koji bi zamenio gazdu? Još mučnije nespokojstvo počelo je da me obuzima poslednjih dana pri pomisli kako je moguće da moj otac veruje da ću umreti, i njegov smeh ne bi bio, kao što sam pretpostavljao, ruganje nauci, već izazvan zadovoljstvom koje mu stvara ideja o mom nestanku, radost što konačno može da se otarasi mog glasa i mog prisustva. Moguće je da su ga oni koji me mrze uverili u moje ludilo.

U kapeli koju Ferijevi imaju u parohijskoj crkvi Svetog Rafaela postoji jedna mala ploča gde može da se pročita:

“Viktorio Feri

Umro još kao dečak

Njegovi otac i sestra sećaju ga se sa ljubavlju”.

Čitanja: 1943 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda