Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

ZASTARELOST SVETA LJUDI

14. 05. 2008.

ZASTARELOST SVETA LJUDI - Neverovatan je broj ozloglašenih kockarnica. Pod tim ne podrazumevam, recimo, speakeasies ili rulet-kazina, nego svakome dostupne, prizemne, prvobitno valjda kao velike trgovine planirane centre za zabavu u kojima naporedo stoje hromirane sirene, drugarice japanskog stanovništva, „pachinkos", ukratko: pinball-mašine, i koje čekaju malog čoveka da bI ga uslužile za sitan novac. Razume se, netačno je da ga one čekaju, jer te sirene su nezaposlene samo retko, o praznicima nikada, a u sparne večeri, kad se na spavanje ne može ni pomišljati, čak su divljač koja se osvaja na juriš. Ako se ostave po strani oni lovci koji, srećni, drže za ruku jednu od sirena, te sale vrve od bezbroj gladnih za igrom koji, muvajući se nervozno, vrebaju neće li neka od njih možda biti slobodna; pa onda iznenada (prividno iz neshvatljivih razloga, a uistinu zato što po svojim konkurentima jednim jedinim pogledom uspevaju da vide da li su još usred igre ili će uskoro prestati) tu ili tamo hvataju poziciju da bi smesta ščepali još toplu metalnu ručku, drugim rečima: da za sebe obezbede polugu čim je drugi puste. U Jokohami sam jednom sa uličnog raskršća mogao da vidim sedam takvih lokala istovremeno i pred svakim od njih tiskali su se ljudi.

A u tokijskoj četvrti za uživanje, koja se proteže od stanice Šimbaši do donjeg kraja Ginca, pored bezbroj etablišmenta normalne veličine postoji čak i jedna staklena zgrada, slična robnoj kući, u kojoj sprat za spratom sadrži samo takve sintetičke drugarice; liči na kakav providan mravinjak. —

Dakle, tu stoje oni, lovca na sirene, s polugom u ruci, parirajući skokovima i kapricima svojih partnerki. Više ne znaju za svet oko sebe. Na prvi pogled se može videti da nisu neuki, nisu prolaznici koji samo jednom na brzinu zavire da oprobaju sreću; jer svi reaguju kao mačevaoci, onom basnoslovnom brzinom kojom raspolažu samo rutineri ili opsednuti. I poznato je da medu njima ima brojnih opsednutih, ljudi koji prosto fizički ne mogu da podnesu da idu na spavanje dok ne završe svoju svakodnevnu igru ili svoju svakodnevnu borbu, kako god mi nazvali njegovu pasioniranu delatnost. Na primer, juče mi se dogodilo da sam jednog igrača (jednonogog, s protezom), koga sam u sedam sati uveče zapazio pred aparatom, zadubljenog u igru, ponovo otkrio pred istim aparatom u ponoć. Naravno, ne znam da li je tamo još stajao zadubljen ili je to bilo već ponovo. Ali da li je sigurno da je on to bolje znao?

Zašto taj čovek tu već ponovo stoji? Ili još? Zašto za njega sat ne radi? Kakav ga sex appeal privlači u naručje hromirane sirene? Kakva ga magnetska snaga sprečava da se otrgne od nje?

Naravno, prvi odgovor bi bio: zato što je usamljen, zato što je i on, kao i stotine hiljada ili miliona drugih velegrađana, upućen na zadovoljenje koje je kompenzacija, zato što su kao zamena za partnera dovoljni i sama aparati. Ali očevica, kome se slika tih igrača jednom urezala u sećanje, njega taj odgovor ne zadovoljava. Stepen strasti, dubina zadubljenosti, nesposobnost da se prekine — sve to govori protiv hipoteze o kompenzaciji. I prvo što upada u oči jeste to što se igrači čak i ne osvrću tražeći partnere od krvi i mesa, što daju prednost partnerkama u vidu stvari nad živima.

Stvarno, hipoteza o kompenzaciji je ne samo pogrešna nego i naivna, pošto pretpostavlja nešto što više ne samo da ne odgovara činjenicama nego ih upravo postavlja na glavu: naime, to da su ljudski odnosi priimerno još uvek odnosi prema ljudima. Često danas važi baš inverzija!, to jest: da je svakodnevni svet, s kojim ljudi imaju posla, u prvom redu svet stvari i aparata,, u kojem postoje i bližnji; ne svet ljudi u kojem postoje i stvari i aparati.Kad bi psihologija primila k znanju tu inverziju, morala bi da ispita da se nije baš duševni život, pa i naš emocionalni, naročito on, manje-više preorijentisao na ovu situaciju inverzije. Ili da se bar ne sprema da se preorijenitiše na tu situaciju inverzije. Drugim rečima: da se danas veliki deo naših emocionalnih energija ne odnosi na naše aparate. Dakle, bila bi potrebna jedna specijalna, socijalnoj psihologiji adekvatna i njoj ravna psihološka posebna disciplina, čiji bi se prvi zadatak sastojao u tome da se ispitaju naši odnosi prema našem svetu stvari, naročito prema našem svetu aparata; u šta bi spadali i odnosi stvari prema nama, pod čim se, razume se, može podrazumevati samo način na koji nam se čini da nas naše stvari tretiraju.

I, drugo, ova nova disciplina morala bi da se poveže sa socijalnom psihologijom da bi ispitala na koji način odnosi izmedu stvari i nas artikulišu i naše međuljudske odnose, dakle, u one koje tretira socijalna psihologija. Naravno, ovaj desiderat do danas nema nikakvo ime. Upotrebljavajući ovde naslov „psihologija stvari", svestan sam da se on može pogrešno razumeti i da može bita samo privremen. Bio bih zahvalan za neki bolji.

Primer za jedan odnos u „psihologiji stvari": odnos vlasnika kola prema svojim kolima. Ovaj odnos je odnos sui generis, nikako odnos koji znači kompenzaciju. Obrnuto, ovaj odnos nanosi, sa svoje strane, štetu odnosu sopstvenika prema bližnjima, na primer, odnosu prema vlastitoj ženi. Sasvim neospor

na je specificnost odnosa radnika prema tekućoj traci. U ovom bi slučaju bilo besmisleno čak i postaviti pitanje koji je meduljudski odnos ovde mogao naći kompenzaciju.

Naš jednonogi stoji, naravno, još uvek pred svojim aparatom. I ne manje zadubljen u njega nego pre. Kao obašnjenje zašto — „hipoteza o kompenzaciji" je suviše prosta. Ona ne objašnjava stepen intenziteta njegove strasti. Ali koja bi druga objašnjenja mogla da dođu u obzir? Zapitajmo samog tog čoveka.

On će nam stvarno dati prvi putokaz. I to svojim izgledom, izrazom svog lica. Naime, na njemu je upadljivo to što ono ne izražava samo specificna uzbudenja kao u Monte Karlu, poznata nam iz izraza lica svih kockara (dakle, ne samo napetost i nahuškanost ili uživanje u napetosti i nahuškanosti) nego, osim toga, i gnev i osvetoljublje.

Ali zašto to? Zašto je taj Čovek gnevan? Na koga bi to mogao biti? I zašto osvetoljubiv? Na kome ili zašto bi se hteo svetiti?

Dajmo, bar heuristički, onaj odgovor koji nam nameće zahtevana nova disciplina, „psihologija stvari". Dakle: on je gnevan na stvari. Na naprave. Ali na koje?

Mr Bojan JOVANOVIĆ

Čitanja: 2323 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda