Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

ZATVORENI KRUG DOSADE


ZATVORENI KRUG DOSADE - Otvoreno govoreći, postindustrijski čovek kao da sve manje zna šta će sa sobom i od sebe. I danas pogotovo, rađa se slobodan a svugde je u okovima. Poput Kamijevog Marsoa, izgubljen je, obesmislen, i otuđen sam od sebe. Izložen je agresiji i devastaciji, a ne može da identifikuje centre iz kojih sve to dolazi. Pun je destruktivne energije i depresivnog naboja. Ima svoje mišljenje, a retko ili nikada ne misli. Kontinuirano je izložen stresu, što dovodi do patoloških promena u duhu i telu. Rastrzan je između potrebe za slobodom i potrebe za sigurnošću. Na ovu prvu, upućuje ga sama transcedentalna suština ljudskog u njemu. No, potreba za sigurnošću obično odnosi prevagu, što osmišljavaju i zloupotrebljavaju sistemi brutalnog ili sofisticiranog totalitarizma.
      Totalna država, po definiciji, teži potpunoj kontroli nad svakim pojedincem. Otuda je kontrolnim sistemima i njihovoj čak naučnoj obradi, izloženo čovekovo slobodno vreme.Zato, znajući sve to, Harold Laski, inače fabijanski socijalista, kaže da je osnovni uslov za slobodu pojedinca, pored ekonomske nezavisnosti, i samostalno raspolaganje sopstvenim slobodnim vremenom. Težnju da se slobodno vreme stavi pod kontrolu, opisao je i Džordž Orvel.
      U predhodnim epohama, ljudi su bili preopterećeni ropskim radom, te je osnovni zahtev bilo više slobodog vremena za sve ljude. Danas, čovek ima, više nego ikada slobodnog vremena. Slobodno vreme nije više rezervisano samo za elitu, već je postalo demokratska kategorija egalitarnog društva. Ali, naizgled paradoksalno, drastičnije nego pre, pitanje slobodnog vremena se postavlja kao neočekivano ozbiljan problem. S pravom je jedan teoretičar, naš najkompetentniji kulturolog, ovu problematiku sagledavao kao «iskušenja slobodnog vremena». Gde je problem?
      Analitički je zanimjivo posmatrati kako tema slobodnog vremena, od jedne nevažne, gotovo drugorazredne teme, sve više postaje centralno sociološko, psihološko, kulturološko, pa i političko pitanje. Otuda je i razumljivo pitanje: da li slobodno vreme ima emancipatorski ili tome suprotan predznak? Nemoguće je shvatiti jednačinu slobodnog vremena, ako se ne shvati paradoksalni karakter slobode. Kako sloboda može, po mišljenju Herberta Markuzea, da postane sredstvo porobljavanja - to je fundamentalno pitanje.
      Naličjem slobode, bavio se socijalni psiholog Erih From. On je u svojoj psihijatrijskoj praksi i kroz empirijska istraživanja, zapazio jedan neobičan fenomen. Naime, ukratko rečeno, uočio je da ljudi nisu baš tako posvećeni slobodi kako se to obično misli, kako to izgleda. Gotovo bi se moglo reći ljudi ne vole slobodu. Razume se, ovde nije reč o pukoj fizičkoj slobodi, koju Šopenhauer vidi kao najniži tip slobode, pored ili iznad kojeg postoje još i intelektualna, moralna i duhovna sloboda.
      Tako je From identifikovao specifičan ljidski strah od slobode, i njemu korelativan odbrambeni mehanizam–mehanizam bekstva od slobode. Konsekventno, slobodno vreme postaje poprište tog straha od slobode.
      I zato nije čudno što je kod modernog čoveka uočeno i to , da ne može da bude sam sa sobom . To je za njega, emfatično govoreći, horor situacija. Tada se pojavljuju sva ona pitanja i dileme, koje su bile potisnute operativnim i pragmatičkim potrebama. Odbrambeni mehanizmi kao da počinju da popuštaju. Dolazi do nevoljne evokacije svih onih problema karakterističnih za mladalačku teskobu, adolescentsku čamotinju i uninije. Ukazuje se, poput utvare, i strah od smrti. Kao odgovor na zamke slobode, slobodnog vremena, psihološki se konstituisao i karakterističan tip individue–takozvani radoholičar. Neretko, potisnuta depresija sublimira se kao potisnuta energija ambicioznosti, napornog rada, destruktivnosti. Tu su i lekovi, alkohol, i druga «stimulativna sredstva».
      Teoriski, slobodno vreme bi moralo biti prostor autonomije, i potvrda te autonomije. U tim trenucima, čovek upoznaje samog sebe, i priprema se za fromovsku «produktivnu orjentaciju karaktera». U međuprostoru slobodnog vremena, potencijalno je moguća i duhovna ekstaza, ono što je psiholog Abraham Maslov nazvao «okeanski doživljaj». Očigledna je veza između dokolice i filozofiranja, na koju je ukazivano još u Heladi. Kao što je, isto tako, još tada bilo jasno da nisu svi ljudi spremni i sposobni za kako je tada nazvano slobodno vreme, dokolicu. Nije sasvim netačno posmatrati, recimo, rasprostranjenu potrebu za poznatim nacionalnim pićem–vodkom–kao «neduhovno» sredstvo bekstva od slobode u Rusa. To je cena koja se plaća za život bez Boga.
     U trenucima dokolice, koju ne treba shvatiti tek negativno,obezlišena ljudska individua se vraća sebi i nalazi smirenje. U tim trenucima, staviše, individua se pod određenim uslovima i oduhovljuje, i postupno postaje ličnost. Tu se pokazuje vezanost slobode i personalizacije.
     Više nego ikada do sada, pokazuje se da je danas čovek, taj moderni sizif, opterećen problemom dosade. Dosada nije trenutno, povremeno stanje, već, kako izgleda, trajna oznaka njegove egzistencije. Zanimljivo je da se u prosvetiteljskoj «Enciklopediji», nalazi i pojam dosade. U vezi sa tim, Denis Didro, kao izlaz ili lek, protiv dosade, predlaže rad i razonodu. Međutim, tu i jeste problem, jer, kako je s pravom primećeno, i rad i razonodu prati neotklonjivo obeležje dosadnosti. Dakle, moderni sizif je zatočenik začaranog kruga dokolice.
     Pitanjem slobodnog vremena, odnosno, dokolice, bavio se u svojim ogledima i filozof Mišel de Montenj. On piše o tome, kako je, želeći da ugodi svome duhu, ostavio ga «da se u potpunoj dokolici bavi sobom, da se zaustavi i sredi u samome sebi...». Ali, kako smo i nagovestili, dokolica ima i svoje naličje, pa se Montenj iznenadio kako ljudski duh u trenucima dokolice rađa toliko fantastičnih utvara i čudovišta, jedno za drugim, da bi, kako kaže, «posmatrao njihovu besmislenost i čudnovatost, u nadi da će ga (svoj duh-prim. B.J.) navesti da se sam zbog toga postidi». I još, o ljudskom duhu, Montenj veli i ovo: «Ako nije obuzet određenim predmetom koji bi ga zauzdao i pritegao, on nasumice uleće ovde, onde, u pusto polje maštarija».
      Teoretičari modernog društva su, takođe, primetili da u savremenoj kulturi, i na Istoku i na Zapadu, više nema «negativnog mišljenja». To je, u suštini, onaj tip mišljenja, kada pojedinac misaono transcendira okvire i limite postojećeg, dovodi ih , ponekad i odsudno, u pitanje. To i takvo, po svojoj pravoj prirodi kritično mišljenje, formira se u časovima najveće slobode i oslobođenosti, izvan determinizma sistema ili redukcionizma socijalnih uloga. Zato je slobodno vreme tako važno, i sa stanovišta sistema, i sa stanovišta individualiteta; u opasnosti i disjunktivnosti tih interesa, definiše se i determiniše slobodno vreme i slobodno jemstvo.
     S jedne strane sistem, kao totalitet koji hoće da sve «sistematizuje», polaže pravo na sve segmente kolektivnog i pojedinačnog, ekonomskog i porodičnog bivstvovanja.
     S druge strane, individualna duhovnost, koja polaže pravo na posebnost, te time i na neopozovnost i nedodirljivost autentičnosti i autonomnosti.
      Linija sukoba je slobodno vreme, dokolica. U meri u kojoj osvoji prostore slobodnoga vremena, utoliko je sistem bliži ostvarenju sopstvene suštine, ostvarenju totalnosti sveukupne moći. U meri u kojoj individualna duhovnost sabere i sačuva slobodnost svoga vremena, svoje slobode, privatnost naspram posesivnosti, koja je inherentna savremenom okruženju čovekovom, utoliko je bliža samoodređivanju i istinskoj-transcedentalnoj slobodi. Kritička svest nema nikako samo teorijsku i intelektualnu vrednost, već je od ogromne važnosti za subjektivizaciju i personalizaciju, za slobodu, koja je prepoznata kao čovekova specifična razlika, i kao njegova suština.
     Međutim, danas je smisao slobodnog vremena izokrenut, te je to danas prostor negativne slobode, koji je na mnogo načina i neobjavljeno, normiran silama i zamajcima sistema. Sistemski je srozana sloboda slobodnog vremena, ili, odvojeni su, sistemskom i sistematskom akcijom, sloboda i dokolica, samoća i samopoznanje. Privatnost privatnog vremena je, de facto, podruštvljena, jer je država na eksplicitan i implicitan način, infiltrirana u svaki trenutak svakodnevnice.
     Suprotno zahtevu za autonomijom, socijani karakter savremenog čoveka, povezan sa panikom zbog slobode, nagoni na zahtev za sistemskom regulacijom slobode. Znanje se supstituiše zabavom, spoznaja sanjarenjem i spavanjem, kritička svest kvijetizmom, i, u krajnjoj liniji, ideal slobode idiotizmom sužnjstva. Ekspanzija slobodnog vremena, koja je inherentna recentnoj modernoj-postmodernoj civilizaciji, povezana sa bekstvom od slobode u «političkoj zajednici svinja», navodi nas da razmišljamo ne o utopiji koja se ostvaruje, već o jezi negativne utopije.
      Recentno uvećanje slobodnog vremena, koje povećava udeo prinudnog rada u ukupnom vremenu, odvija se na foru «ontološke praznine», to jest, kamijevske obesmišljenosti zbog koje je življenje modernog čoveka definisano i kao pseudoegzistencija. Tako da je jedna od prvih kontraidikacija povećanja slobodnog vremena-dokolice, zapravo, stalni eskapizam. Neprekidno bežanje od samog sebe, od istine.


Mr Bojan Jovanović

Izvor: Bgsvetionik

Čitanja: 4961 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda