Verzija za štampu rss Bookmark and Share Početak » Novosti » Kultura » Main stream »

ZNACI KRAJA UMETNOSTI


ZNACI KRAJA UMETNOSTI -

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je smatrao da se civilizacija javlja kao smrt duha kulture, kao njeno drugo biće, ili tačnije, kao neobiće. Takodje, Berđajev je bio uveren da u civilizaciji Nemačke neće biti velike filozofije, i velike umetnosti, Getea. Nemoguć je već Šekspir i Bajron u moćnoj civilizaciji britanske imperije, piše on u delu «Smisao istorije», zaključujući da u svetu tehničke civilizacije, nisu više mogući Dante i Mikelanđelo.
      Da li su ovo za umetnost oskudna vremena? Teoretičar umetnosti E. Vind, u studiji «Umetnost i anarhija», piše: «U svetskoj istoriji nastupio je čas kada umetnost nije više povezana sa centralnom ljudskom energijom, kao u prošlosti. Središte će zauzeti nauke, odnosno, neumorni duh racionalnog istraživanja». I uopšte, teoretičari umetnosti već rutinski govore o krizi umetnosti, o tome da je umetnost iznutra iscrpela sve forme, o nauci koja je apsorbovala mnoge funkcije umetnosti itd. Postavlja se pitanje: da li je moderna civilizacija imanentno i suštinski suprostavljena čovekovom duhu pa tako i umetnosti. Da li je Berdjajev bio u pravu, i najzad, u vezi sa tim, može li se danas još govoriti o umetnosti.
      Na prvi pogled, odgovor je potvrdan. I ne samo to, nikada se toliko ljudi kao danas nije bavilo umetnošću, i nikada nije bilo toliko ljubitelja i poklonika umetnosti. Sve to, barem, sudeći po formalnim i statističkim kriterijumima. U tzv. demokratskoj kulturi umetnost gubi svoj elitni i elitistički background , i postaje demokratska kategorija egalitarnog društva. Nije više rezervisana samo za povlašćenu manjinu, već je dostupna najširim slojevima stanovništva ili masama, koji čak bivaju i prinudjeni na kulturu. Zato ne čudi to što, na primer, nikada nije bilo izdato toliko knjiga. Ostvariće se, izgleda, predvidjanje jednog modernog proroka, da će doći vreme da svaki čovek objavi po jednu knjigu. Koncerti ozbiljne muzike održavaju se na stadionima, pred nepreglednom masom, kao nekada trke dvokolica, ili borbe gladijatora, u olimpijskim arenama staroga Rima. Kroz Bobur svake godine prođju milioni gledalaca. Najgledaniji filmovi takozvani «blockbustersi», beleže milionsku gledanost u čitavom svetu. Štaviše, predsojećom postinformatičkom naučnotehnološkom revolucijom, biće omogućeno, poput kakve utopije da se najveći deo nekog domicilnog stanovništva bavi umetnošću na način nezabeležen u istoriji. Itd. Itd.
     Medjutim, fenomenološki posmatrno, izgleda da u stvari umetnost nikada nije lošije stajala i bila dalje od sopstvene suštine. Estetički nesporazum, ili razlaz umetnosti sa samom sobom, dostigao je takve razmere da se s pravom nameće jedno pitanje, koje je još Hegel u svojim predavanjima iz estetike otvorio ( ili zatvorio ), pitanje kraja umetnosti.
     Tezu o kraju umetnosti kao dokazni postupak može da potvrdi već puka evidencija. Recimo, muzika, koja je po nekim mišljenjima najumetničkija od svih umetnosti. Danas više nema novih opera, kao što sve ređe ima velikih kompozitora. Čak, nekako samo po sebi, kontradiktorno izgleda zamisliti Lista ili Mocarta u današnjoj kulturi i njoj homolognoj umetnosti. I u estetskom, ali i u antropološkom smislu.
     U slikarstvu, jedva da je moguće videti neku sliku na kojoj nebi bio reprezentovan patološki sfumato, na kojoj ne bi bio, negativizam, uništenje i očaj. Pikasov kubizam, sa svojom «gerničkom» metodologijom još ima nešto od stvarne ili istinske umetnosti u kontrapunktu sa recentnim «postmodernim» slikarstvom.
     Nema Aristotelovske katarze ili oplemenjivanja duha. Moderna se umetnost fuzionisala sa degutantnim pa samim tim izaziva osećaj odvratnosti. Na delu je tzv. estetika ružnog i to je, bez obzira na sporna teoretska utemeljenja i stanovitu opšteprihvaćenost, skoro etabliranost takvoga načina razmišljanja, ordinira glupost. Kada bi Aristotel ili Kant bili u prilici da vide šta sve mi danas nazivamo umetnošću, oni bi se bez sumnje konsternirali. O Platonu da i ne govorimo.
      Jer, umetnost je uvek bila umetnost baš zbog svoje fizičke i metafizičke povezanosti sa lepim, odnosno, sa transcedentalnom idejom lepote. To je njen conditio sine quo non. Lepota i umetnost su dva lica jedne te iste suštine. Lepo i uzvišenost, to su dimenzije prirode i umetnosti na kojima počiva kantovska estetika.
     Kada Dišan izloži pisoar ili otvarač za boce kao tobože umetničke predmete, to jeste parodija, provokacija, kritika i samokritika, jeste to indikativno i simptomatično, jeste ekstra ordinarno, ali to nije i ne može biti umetnost.
     Estetika je po definiciji nauka o lepom, filozovska disciplina koja se bavi lepotom bilo u prirodi, bilo u umetnosti. Govoriti o estetici bez lepote, i o umetnosti bez estetike, zbilja je besmisleno. Moderna umetnost je doživela «slom ideje lepog», prema definiciji američkog filozofa Pola Rikera.
     Nije sasvim pogrešno predpostaviti, u pokušaju da se odgonetne etiologija ove involucije umetnosti, da su umetnici prošlih vekova «starine», bili talentovaniji. Kako drugačije objasniti činjenicu da danas,zapravo, nema velikih umetnika, kako to sugeriše i Berđajev. Odgovor na to pitanje treba potražiti izvan teorije ili istorije umetnosti, u nekoj socijalno psihološkoj antropologiji.
      Jer, umetnost je najpre u vezi sa i u zavisnosti od određenih psihičkih i antropoloških predispozicija koje potom stiču i estetska umetnička svojstva, u užem smislu te reči. Na primer, renesansnog čoveka odlikuje senzitivnost, celovitost, sinestetičnost i podređenost ideji večnog i božanskog. Moderna civilizacija je suspendovala takav tip čoveka. Stoga se može reći da su u starini ljudi bili duhovno i duševno predisponiraniji za umetnost, u jednom čistom psiho antropološkom smislu, pre bilo kakvog određenijeg talenta za samu umetnost. Savremeni način života devastira ne samo umetnički senzibilitet već i senzibilitet i senzibilnost uopšte. Trijumfom prelesti iracionalizma, odvojenosti uma od srca oduzete su bazične psihičke predpostavke ili osnove za unutrašnju doživljajnost, za celovit doživljaj, per se.
      Samim tim, umanjene su ili ukinute predpostavke a priori onoga što se zove talenat za umetnost; nema više doživljaja. Umetniku je sasvim teško da izbegne te deantropologizirajuće infiltracije i implikacije modernosti kao i postmoderosti. Sve to su psihološke, duševne osnove zastarelosti ili kraja umetnosti.
      U modernoga čoveka nema više čuvstvenosti, te otuda je nema ni u umetnosti. Umetnici postadoše sofisticirani ili profani destruktivci. (Post)moderno društvo oblikuje takav socijalni karakter, koji je po svemu daleko i od najmanje genijalnosti, u smislu jedne epohalne mediokritetizacije. To podrazumeva ekstremnu redukciju ličnosti i anihilaciju duha. Erik From, kao i Časlav Miloš, govore o jednoj «malaise» unutrašanjem mrtvilu duše kao specifičnosti kraha modernoga čoveka.
      Takva nedovoljnost, unutrašnja utrnulost, pa i krajnje nekrofilna orjentacija, prisutna u formi socijalne zakonitosti, stvara osnove za ukidanje umetnosti i stvaralaštva uopšte. Ili njenog transvera u polje pseudoumetnosti, pseudovrednosti, sveopšte simulacije u smislu jedne sablasti, aveti umetnosti, koja imitira sebe, «blefira» kako je još tu, i kako je još ima.
      Svesno sagledavajući ili intuitivno naslućujući to unutrašnje mtrvilo u svojih konzumenata, umetnici sve više nastoje na provokativnosti, na skandalu i skarednosti, ne bi li proizveli reakciju. To je neka metaumetnička strategija, da se bar za trenutak pobedi ili zaobidje ravnodušnost, automatizovanost, anestetiziranost prosečnoga recipijenta. Tako su umetnici, međutim, još dalje od umetnosti.
      S druge strane, umesto lepog uzvišenog i katarzaičnog, u umetnosti je sve više neumetnosti, pa i svojevrsne psihopatologije. To je, valjda, krajnja konsekvenca one čuvene fomulacije ili formule Kandinskog da umetnost kao avangarda treba da bude «čisti izraz unutrašnjeg života».
      Danas u vremenu poraza homo aestheticusa i opšteg trijumfa homo democraticusa, sve može da se izdaje za umetnost, i ništa više nije umetnost. To je u stvari jedna pervertirana estetika, ili, dijabolična inverzija u kojoj se antiumetnost nudi i bezočno potura kao umetnost, ružno mesto lepog, i u krajnjem, laž kao istina.
      Zbog svega toga, diskurs o kraju umetnosti nije više ekscentričan, distorzičan ili neprihvatljiv. U svojim predavanjima iz 1972. godine, o sudbini moderne umetnosti, Oktavio Paz je na korak od hegelijanske proklamacije kraja ili smrti umetnosti. «Moderna umetnost počinje da gubi svoje moći negacije. Pobuna je postala postupak, retorička kritika, prestup ceremonija. Ne tvrdim da doživljavamo kraj umetnosti, doživljavamo kraj moderne ideje umetnosti», veli Paz. Klod Levi Stros smatra da «nema ničeg kontradiktornog u mogućnosti da jedno vreme bude bez umetnosti». K. Kastorijadis smatra da je u oblasti umetnosti, svako ostvarenje dostojno toga imena nestalo oko 1930. godine. Od tada, smatra ovaj teoretičar, u umetnosti su prisutni pastiši i loše kopije, koje se oslanjaju i na neznanje jedne hipercivilizovane i neoanalfabetske javno
sti.

B.J.

Izvor:Bgsvetionik

Čitanja: 5172 | Komentara: 0 | Dodaj komentar


John Newman i Milky Chance na Exitu

Nova engleska soul zvezda John Newman, nastupiće u subotu 11. jula, a indie-pop duo Milky Chance 12. jula na glavnoj
{title} - {opis}

ROBMATIC - novi švajcarski DJ star u Beogradu!

U petak 21. Jula na gradskom splavu Lasta nastupiće nova švajcarska Tech-House zvezda - ROBMATIC ROBMATIC je nova sjajna zvezda