Ljubomir Simović

PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Reditelj: TOMI JANEŽIČ

Igraju: VLASTIMIR-ÐUZA STOJILJKOVIĆ, DARA DŽOKIĆ, RENATA ULMANSKI, ISIDORA MINIĆ, JASNA ÐURIČIĆ, BORIS ISAKOVIĆ, BRANISLAV ZEREMSKI, NENAD ĆIRIĆ, MIROSLAV ŽUŽIĆ, NADA ŠARGIN i SVETOZAR CVETKOVIĆ

Postavljajući jednu od najboljih srpskih drama „Putujuće pozorište Šopalović”, Ljubomira Simovića, slovenački reditelj Tomi Janežič preispituje ključna pitanja koje ovaj komad postavlja: Šta je uopšte pozorište i šta je gluma? Gde je granica između teatra i onog što ga okružuje? I da li su ljudi svesni da u svojim životima zapravo igraju mnoštvo uloga? Pošto je ovo komad u kome se mešaju stvarnost i iluzija, pozorište i svakodnevica, predstava se bavi i temom istinitosti imaginarnog – Da li je naš život samo materijalan? Da li je istinitije ono što je opipljivo ili neko žarko uverenje, iluzija? Predstava pokreće i temu nasilja – Kako se nasilje uopšte rađa u nekoj sredini, u nekom čoveku? Odakle dolazi zlo? Kako je moguće da čovek ode toliko daleko i počini takve užase i zločine?

kritika

Ovo je moderno i savremeno i možda - pozorište BUDUĆNOSTI. Nisu svi spremni ni da ga igradju ni da ga gledaju – kako zbog sstila tako i zbog kritičkog i bolnog sadržaja. Ali to je pozorište POŠTENO i istinito, hrabro i bolno i služi na čast svima koji su u njemu učestvovali.

Tu su doprinos dali mnogi saradnici, ali najveći teret podneli su izvrsni i htrabri, moderni i pošteni GLUMCI!..

Pre svega famozni Vlastimir Djuza Stojiljković kao Vasilije Šopalović, šef glumačke trupe koji je još produbio one domete koje je sa Janežičem dostigao u LIRU kao nezaboravna i možda najbolja LUDA svih vremena. Ovde je znao da oseti i prikaže i poniženje i pobubunu, poraz i strah, jednostavnu ljubav prema životu i nemoć pred istorijom. Pa taman da se niko više na sceni nije pojavio i da je Djuza sam igrao sve što je bilo na programu, to bi bilo dovoljno da shvatimo i doživimo užase o kojima se u predstavi radi.

A ne ovako – sa svim bogartim izrazima i bojama neobićne Nade Šargin i njenog mučitelja savršenog Drobca Borisa Isakovića, koji dvoje u najpoetičnijoj sceni sede udaljeni jedno od drugog i pune salu silinom životnih emocija od kojih se prave snovi, ali i bol i patnja i strah i ljubav koja ubija.

Pa hladnokrvni ubica i mučitelj iz logora Nenad Ćirić, pa Branislav Zeremski pod vešalima koji, uzgred, aktivno ne mrdne sa jednog mesta na sceni tokom cele predstave, pa Dara Džokić koja u furioznim preokretima podmladjuje iskustva glume na sceni Ateljea 212 sećanjem na lude godine Bulgakova, Ace Popovića, Bore Ćosića ili Ibija koji su od Ateleja 212 napravili to što on jeste...Onda Isidora Minić kao Simka koja prašta i voli, ili Renata Ulmanska – tvrda i opora u presudama koje ne opstaju ali se ispunjavaju. I naravno Svetozar Cvetković kao andjeo smrti i života Filip Trnavac – sasvim prisni izvanzemaljaac od krvi i mesa, ili ležerno čvrsta Jelisaveta Protić Jasne Djuričić. Eto – vraatilo se moderno pozorište u Atelje 212 i to se vratilo na VELIKA VRATA.

Goran Cvetković

Na samom početku, filmski kadrovi užasa.Opomena da strašno nije prošlo. Jadan je ljudski rod. U komemorativnoj ozbiljnosti ,na sceni, gledaoci. Čovek do čoveka u impresivnom kadru neme zapitanosti. Eto vas jedni sa drugima,pogledajte se u oči, pokajte, osudite, promislite. Kao da kaže reditelj. Sam oblikuje prostor u kojem je moguća angažovana, intelektualna emocija. Prisustvujemo analizi Šopalovića. Forumu o poreklu zla i pokušaju umetnosti da ga nadvlada. Zaljubljen u komad, Janežič ga rastavlja pa ponovo montira, zalazi u jezičke rukavce, igra se Simovićevim brzacima i bajalicama. Staromodno i novo istvoremeno, njegovo pozorište hvata, budi se sa vama sutradan.

Dramatično stvarni, Boris Isaković,Dara Džokić i Nada Šargin ...osvestili svoje fizičke i misaone atome i pokazali proces a ne nabedjeni rezultat. Otvorili tri vizure iste priče. Dok jedni umiru, drugi glume, treći batinaju.To je život. Cela predstava je rad u toku. Medju učesnicima, telefonistkinja Ateljea, asistent režije, zatim Dejan Mijač i Jasmina Ranković iz ranije verzije Šopalovića. U gledalištu – pisac. Trenutke uzvišenosti kruniše još jedna rediteljska ludost; otvara se krov Ateljea i u poeziju Simovića sleću kapi kiše. Verizam ili fantastika?

Već se može govoriti o sistemu Janežič.

Branka Krilović, Dnevnik RTS-a,

Predstava „Putujuće pozorište Šopalović” Tomija Janežiča je impozantno umetničko delo, bogato značenjima, na intelektualnom, kao i na emotivnom planu. Osim što autorefleksivno, pirandelovski, ispituje teatarsku formu, smisao pozorišta, kao i anatomiju zla, predstava nosi i veru u postojanje bezuslovne dobrote i ljubavi. U okolnostima sveopšte, zagušujuće destruktivnosti koju rat podrazumeva, ova vera je posebno inspirativna, oslobađajuća i utešna.

Ana Tasić, Politika